Putuj, Jevropo

Srbija je imala pravo na sedam klubova u evropskim takmičenjima, četiri u ženskoj i tri u muškoj konkurenciji, a svi sem Vojvodine odustali su zbog finansijskih razloga.

Ženski klubovi Železničar iz Lajkovca u Ligi šampiona, Crvena zvezda u Kupu CEV i Jedinstvo Stara Pazova i Vizura u Kupu izazivača, i muški Crvena zvezda u Kup CEV i Spartak Subotica u Kupu izazivača, „zahvalili“ su se „Evropi“, i svima dali do znanja da je ovaj sport u Srbiji sveden na amaterski nivo.

Prošle godine Vaterpolo klub Partizan odustao je od takmičenja u Ligi šampiona iz istih, bizarnih, finansijskih razloga. Godinama unazad iste stvari se dešavaju rukometnim klubovima, od kojih mnogi nisu mogli da se „pokrpe“ ni za učešće u regionalnoj ligi, što je slučaj i sa košarkašicama.

U pitanju su ekipni sportovi sa loptom u kojima smo (izuzev rukometa) na poslednjoj olimpijadi osvajali medalje. Treba li podsećati da su odbojkašice svetske šampionke i olimpijske vicešampionke, da su odbojkaši lane bili četvrti na svetu. Ili ko su i šta naši vaterpolisti ili Vaterpolo klub Partizan? Država, tačnije državni vrh, još tačnije predsednik se izuzetno busa u grudi koliko izdvaja za sport, pa pominje premije, nacionalne penzije, pa stadione, kamione i avione. Kao i u mnogim drugim oblastima,“maše se“ dimnim zavesama, spinuje se do besvesti, a suština ostaje crna.

Pitanje koje je postavio Andrija Prlainović na početku slavlja zlata vaterpolista u Riju, ponavlja se sve češće i sve kobnije. U ovoj državi pitanje sporta sistemski nije rešeno, nije izabran ni jedan od postojećih modela, niti neka kombinacija, tzv. mali sportovi koji su kod nas i popularni i tradicionalno „uspešni“ moraju da budu sistemski „pokriveni“, tu para nema, a zato ni državno-partijskih lešinara.

Ne možete imati jaku reprezentaciju, a to je navodno interes države, ako nemate domaće lige u kojima će talenti stasati, pa makar posle otišli u inostranstvo, kao lekari, vozači, vodoinstalateri… Ne može se baviti „zamalo“ vrhunskim sportom, a da se od toga ne može barem pristojno živeti. Da li će lige i klubove u odbojci, vaterpolu, rukometu pa i u košarci pomagati lokalne samouprave ili neko drugi, da li će se novac ulagati u bazu, školski i studentski sport, nalik Americi, ili će se sponzori motivisati poreskim i „drugim“ olakšicama, stvar je sistemske i zasnovane odluke.

Ovako kako je neće još dugo, više je nego objektivna opasnost da i odbojkaši, i vaterpolisti, pa i košarkašice posle trenutnih generacija odu u prosek i ispod njega.

Nedavno je jedan od glavnih igrača jedne rukometne ekipe iz Superlige izostao sa derbi utakmice zato što ga gazda nije pustio da izostane s posla. Drugi nije izostao, na utakmicu je ipak stigao. Zato što je – taksista.