Režimski „bivši“ i oni drugi

Ako se to ne može reći za predizbornu kampanju koja ovde ne prestaje, nema početak, ni kraj, ni granice, ni pravila.

Kakve to sve veze ima sa sportom, pliva li on ili se davi u tim obično visokim talasima sa prljavom vodom, samo je retoričko pitanje.

Ovde je sve politika, sportisti u nekim drugim zemljama možda i obavljaju svoju građansku dužnost na biralištima, moguće je i da se javno deklarišu za neku opciju i van SAD gde je i to šou-tajm, ali pretežno, nit je to njima bitno, nit su oni kao takvi mnogo bitni onima koji se bore za vlast. Jer vlast je tamo nekako manje privlačna. I manje sveobuhvatna.

Bilo je i ranije u Srbiji ulaska sportista „u politiku“, shvatili su odavno političari njihovu populističku snagu.

I to su u 99 odsto slučajeva bili „bivši“ sportisti, od aktivnih na pamet padaju samo Vlade Divac i Savo Milošević koji su bili aktivni u kampanji protiv Slobodana Miloševića, ali su svoj leb zarađivali van Srbije.

Mnogo bi prostora sad trebalo da se nabroje svi bivši koji su ovako ili onako protrčali „kroz politiku“, baštinili ministarske ili manje mekše državne fotelje, iskoristili „vetar u leđa“ u nekim privatnim biznisima, ili pokupili mrvice.

Manje je bilo i onih koji nisu ništa od toga dobili, moguće ni tražili.

Po čemu je to ovo predizborno vreme drugačije od drugih predizbornih, iako je granicu teško povući jer to „ne prestaje“?

Letimice, mnogo je veći broj ad-hok učlanjenih u vladajuću stranku iako su to oni za koje se znalo da su „bliski“, zbog svojih polit-sportskih funkcija ili „prirode biznisa“ kojima se bave.

Takođe paušalno ali definitivno, mnogo je više i onih koji su se stavili na drugu stranu, ovog puta preko potpuno građanske opcije poziva na glasanje, bez bilo kakvog strančarenja.

Ovi prvi morali su i da se slikaju, ovi drugi samo su potpisali.

Ovi prvi su iz svih režimskih medijskih oruđa žestoko branjeni od „optužbi“ da su ucenjeni, korumpirani i srebroljubivi, mada na njih nije ni bilo napada izuzev na društvenim mrežama.

Drugi su sa istih vatrenih položaja, ali i komandnih čuka, doživeli žestoku paljbu i to zbog nečega što suštinski nisu ni uradili.

Konzumenti „Vučićeve čorbe“ ostali su pomalo sluđeni i zatečeni, iako eto već deceniju gutaju reakcije, a da ono na šta se reaguje nisu ni čuli, ni videli.

I šta bi onda bilo novo, dobro ili loše u ovoj predizbornoj epizodi serije bez kraja.

Da je i Ana Brnabić uspela da bude u pravu makar polurečenicom da ne mogu ovi prvi biti loši, a ovi drugi dobri, zbog svog političkog stava.

Ali i da je ovih drugih ovog puta mnogo više nego ranije, iako zbog toga trpe (a prvi crpe), primaju udarce (a ne apanaže) i rizikuju (a ne profitiraju).

Što Brnabić zna, ali nije rekla.

I što pamet u glavu više ne znači i „dupe uza zid“, pa i kad su bivši sportisti u pitanju.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.