Slučaj Srđana O.

„Obična“ vest, reklo bi se, mada u zalasku marta ne može biti vest nešto iz decembra, „običan“ epilog jednog sudskog postupka u pravnoj državi, pa bila to i Srbija.

Sve ostalo je „neobično“.

I činjenica da finale procesa koji je toliko zanimao i ustalasao javnost u prve dve faze ostane van njenog domašaja više od tri meseca.

I trapavosti u proceduri, prikupljanju dokaza, procesuiranju, i hapšenje i pritvaranje koje će ko zna koji put doći građanima na naplatu, i hronična „mutavost“ svih koji bi o ovoj stvari ponešto morali da kažu.

Sve ostalo je, dakle, tipično naše, „domaće“, sa svim začinima koji srpski fudbal čine ogledalom države i društva, pa još malo gore.

Da ukratko podsetimo, građanin Srđan O. između ostalog i fudbalski sudija, priveden je, optužen i u dva navrata osuđen za krivično delo zloupotreba službenog položaja zato što je na utakmici Spartak – Radnički (Niš) odigranoj 13. maja 2018. godine dosudio čudan penal za domaće, čudno isključio jednog igrača gostujućeg tima i tako direktno uticao na rezultat.

Verovatno se već ovde i najobičniji simpatiter domaćeg fudbala nalazi u čudu jer se takve stvari ovde dešavaju skoro svakog vikenda, ali Srđan O. nije osuđen za nameštanje rezultata, već za zloupotrebu službenog položaja, a oslobađajuća presuda posledica je sudske odluke da on tom prilikom nije bio „službeno lice“.

Neozbiljno je, profesionalno nekorektno i uzaludno laički komentarisati sudske odluke, i ovde suštinski nije bitan ni građanin S. O. niti proces koji je na kraju dobio, a dobiće i novčanu zadovoljštinu.

Bitne su posledične činjenice hroničnog bacanja prašine u oči ovdašnjoj javnosti, za koje je nedavni saharski pesak izgledao kao inhalacija.

Vrhovni kasacioni sud verovatno nema nikakvu drugu obavezu prema javnosti osim da svoje odluke objavi u nekom službenom glasilu, eventualno ih okači na neku oglasnu tablu.

Ali da „predobro“ sudsko-policijski obaveštenim državnim tabloidima ta „vest“ promakne tri meseca, ne može biti slučajno.

Istima koji su „zicer“ prejudicirali prethodne presude, po difoltu čerečili optuženog, i uopšte znali sve „unapred“.

A Srbija bi, sve i da građanin S. O. nije oslobođen, ostala jedna od retkih zemalja u kojoj niko nikad nije osuđen za nameštanja rezultata, i tako će i ostati.

Drugde se za to priprmaju dokazi, putem novca, telefonskih razgovora, nadzora, jednom rečju činjenica, a u njima mora biti i druge strane, dakle- nalogodavaca.

Drugde nije bitno da li je fudbalski sudija „službeno lice“, već da li je svesno, namerno, zbog svoje ili tuđe imovinske ili druge koristi uradio šta je uradio, i kad je svirao penal ili isključio igrača nije „pogrešio“, nego učinio krivično delo za šta postoje dokazi.

Srpsko fudbalsko proleće nam tek „sleće“ i tek ćemo se nagledati svega i svačega.

Osim „nedokazivih“ nameštanja, i „službenih lica“ na terenu.