Sport i(li) zdravlje

Samo je jedna od nizu onih ilustrativnih, bezmalo svakodnevnih, koje potvrđuju modernu teoriju da je sport sve nezdraviji što je „profesionalniji“. Najkraće, kako su uostalom organizatori teniskog grend slema u Australiji i odgovorili Đokoviću i ostalim „razmaženim“- nisu njima gorela stopala na rerna-terenu i nestajalo kiseonika na plus 40 za džabe, oni su za to dobro plaćeni.

I ta tvrdnja je istinita, ali još više ilustrativna. Jasne su to stvari, nema ništa između redova: u pitanju je ogroman biznis, ne žive od njega samo neposredni učesnici na terenu, već i na hiljade drugih ljudi, što direktno, što posredno. Eto da uzmemo baš Melburn za primer: turnir traje dve nedelje, igra se svaki dan, karte se prodaju i za dnevni i za noćni program i neće valjda organizator da po žegi ostavi samo mečeve koji nikog ne zanimaju. Uostalom, tamo je vrh leta, te su i temperature „uobičajene“, a i turnir je „na otvorenom“ (kako objasniše organizatori), pa zbog toga i nisu zatvarali krov i pustili klimu. Ukratko: račun je čist, a ljubavi u biznisu nema mesta.

Sve je potpuno isto u svim visoko profesionalizovanim sportskim disciplinama. U finansijske konstrukcije ugrađeni su sami sportisti, ko može da izdrži može, ko ne – sam pao, sam se razbio. Novi profil košarkaške Evrolige je takođe sjajan primer. Da ne plačemo sad nad činjenicom da „superhikovi“ koji projektuju gde vrhunski sport ide upropastiše sirotinju za račun bogatih, da pomenemo samo potpuno nehumani ritam odigravanja utakmica. Kad nekom padne na pamet da se igraju dve utakmice u tri dana, a da se između naravno putuje, bilo kakvo traženje veze toga sa sportom skroz je uzaludno. Ali nije uzaludno jer tako i jedan Real, i Olimpijakos, i Fener mogu da izgube po 30 razlike od „autsajdera“, pa to takmičenje čini uzbudljivijim (gledanijim i marketinški privlačnijim), veći broj utakmica donosi više para i šlus. Nema veze što na kraju krajeva do završnice dođu oni za koje se to zbog finansijske i logističke supremacije znalo unapred. I igraće se još više, i biće još napornije.

Ako još ima nekog kome, recimo, nije jasno zašto u NBA ligi svaki tim igra čak 82 utakmice pre plej-ofa, oči će mu otvoriti izjava Ivice Dukana, glavnog skauta za „neamerikance“ u Čikago Bulsima, da na svakom meču kod kuće klub ima, bez prodaje ulaznica, prihod od milion dolara. Suveniri, hot-dog, pivo i kokice.

A da tu su i sportisti. Izuzetno vredna, ali i potrošna roba.