Činjenica da ni Vučić, ni Brnabić, ni Udovičić dana 20. septembra nisu uputili nijednu „geštetner“ čestitku iz svojih kabineta, sasvim pouzdano znači da se tog dana ništa bitno u srpskom sportu nije dešavalo, nije bilo medalja, bespoštedne borbe za grb i slično, zahvalnosti za promociju svoje zemlje, iskazani patriotizam i kojekakvih drugih floskula.
Da čovek skoro poveruje da će „u istoriju“ taj dan otići po tome što je „Pinki“ u Njujorku „video Tita“.
Dušan Ivković se na spektaklu u Atini, u organizaciji Olimpijakosa oprostio od trenerskog posla, stavio „tačku-zarez“ na aktivno baljenje košarkom, jer on od nje niti želi, niti može da pobegne. Skupio se tamo košarkaški krem, što belosvetski, što naš domaći, da isprati u penziju jednog od najvećih evropskih trenera, čoveka čije je ime bilo sinonim za uspeh gde god je radio, želeo je Olimpijakos da se oduži Dudi za ogroman trag koji je ostavio u tom klubu, preko Olimpijakosa to je učinila i Grčka, preko Grčke i Evropa prisustvom svojih asova koji su time iskazali poštovanje njegovoj trofejnoj zaostavštini. i „delegacija Srbije“ bila je u Atini na najvišem nivou, pored aktivnih i skoro penzionisanih igračkih zvezda, prisustvovali su i Predrag Danilović, predsednik KSS, Dragan Đilas (njegov prethodnik na toj funkciji), Dejan Tomašević, generali sekretar Saveza, Saša Đorđević, selektor, Željko Obradović… Nisam bio u prilici da svima njima pojedinačno postavimo pitanje da li ih je lično sramota što se Dudin oproštaj nije zbio u Beogradu, ali je „jedan na jedan“ da bi odgovor bio potvrdan. Kao i na hiljade onih koji su na jednoj privatnoj televiziji gledali dostojanstveni i dirljiv prizor iz Atine. Da, sramota je nacionalna, pa je valjda zbog toga nije bilo na javnom servisu.
Javna je tajna da je inicijativa da se Ivkoviću oproštajni meč organizuje u Srbiji pokrenuta sa mesta odakle je to i prirodno, ali da je sa onog mesta odakle je uglavnom bahato, preko posrednika poručeno da tako nešto ne dolazi u obzir. Bilo je, navodno, i ideja da Dudini prijatelji i bivši igrači to organizuju o svom trošku, ali Ivković, nezvanično se to čulo, to nije želeo.
O zaslugama Ivkovića za srpsku košarku izlišno je ponovo govoriti, pitanje dana šta je on to „zgrešio“ da u svom rodnom gradu i svojoj zemlji nije zaslužio simbolično priznanje na kraju karijere. „Košarkaški Zevs“, kako su ga nazvali Grci, Legenda Evrolige, član košarkaške Kuće slavnih, mislio je svojom glavom, iskazao javno svoj politički stav, a to je neoprostivo u zemlji gde se na jednom mestu odlučuje i o tome da li je juče pala kiša.
Sramotno je, ustvari, preblaga reč. Jadno, je malo adekvatnije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
