Srpski fudbal: Švedski sto i Alajbegova slama

                       P { margin-bottom: 0.21cm; }

Po mnogo starijoj legendi, u vreme Prvog srpskog ustanka protiv turske vlasti, neki beogradski Alajbeg svojim četama je naredio da raznose slamu. Ta nevredna „Alajbegova slama“ postala je simbol onoga o čemu niko ne vodi računa, što je svačije i ničije.

Jedino što može da poveže ove dve priče je fudbal u Srbiji. S obzirom da „Šveđana“ (privatizacije) nema ni na vidiku, iako je premijer pre dve i kusur godine nagovestio da je to neophodno i da će za to, ako mora, „platiti političku cenu i sići sa vlasti“, promene na čelu državnih razmaženih mezimaca obavljaju se po istim onim uzusima kojima se rukovodio i Alajbeg – klubovi su udruženja građana, dodali bismo i Državna Udruženja Građana (DUG), oni su vlasništvo svih nas koji osećamo da nam to pripada, mi proživljavamo pobede i poraze, mi navijamo i mi bi da se pitamo. I predsednik je „jedan od nas“, on bi, kao, i svima nama trebalo da odgovara za svoj rad i rezultate, ali s obzirom da „mi“ , čak i oni od nas koji budu izabrani u neke klupske organe, nemamo nikakvih osnova da odgovornost tražimo, i ona je „svačija i ničija“.

Za samo desetak dana na tri „ključna punkta“, u Fudbalskom savezu, Partizanu i Zvezdi izdešavale su se stvari koje bez straha da ćemo pogrešiti možemo nazvati posledicama opšteg stanja u tom sportu koje naravno ne može biti nezavisno od onog u društvu uopšte, ali u fudbalu nekako uvek bude još gore. U FSS, čovek svih režima i „svih pravosuđa“ kako su godinama pričali njegovi oponenti, Tomislav Karadžić predao je vlast Slaviši Kokezi, definitivno čoveku ovog režima što mu je, takođe definitivno, najbitnija kvalifikacija za to mesto. U Partizanu su predsednički izbori ogolili do lakrdije prljavu borbu za vlast interesnih grupa koje se kunu da nemaju veze sa dnevnom politikom, a slika govori da samo sa tim i imaju veze, makar po retorici i „dramaturgiji“. U Zvezdi, pak, cveta cveće u proleće, osvojena je titula šampiona države, dug je smanjen, problema sa upravom nema, jer bez nje klub funkcioniše od kraja prošlog leta.

„Krovna organizacija“, Fudbalski savez dakle, posle osam godina doživela je smenu na vrhu: na predlog odlazećeg Karadžića, dolazeći Kokeza izabran je, nego kako nego jednoglasno, skoro kao i njegov prethodnik na funkciju počasnog predsednika. Kokeza, inače član Glavnog odbora SNS-a, i po svojim i Vučićevim rečima, blizak prijatelj starog i novog premijera, u javnosti se prvi put pojavio na Konferenciji za štampu SRS posle protesta te stranke zbog hapšenja Radovana Karadžića. Sa čalmom na glavi i gipsom na ruci doveden je kao dokaz brutalnosti policije. Punih pet godina kasnije, u javnost je prodrla i njegova sklonost ka fudbalu: tada prvi potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić, inače samodeklarisan kao vatreni zvezdaš, ušao je u istoriju zakazivanjem čuvene ponoćne sednice „najvišeg“ Zvezdinog rukovodstva, apsolutno nelegalne po bilo kojoj stavci klupskog Statuta sve i da se zakona ne držimo ko pijan plota. Dotadašnje rukovodstvo je smenjeno, a oktroisan je svojevrsni krizni štab u kojem je, osim DŽajića, Čovića i još nekoliko što političkih, što parapolitičkih (čitaj: biznis) likova, bio i za 99 odsto fudbalskog plebsa potpuno nepoznati Kokeza. Tadašnja tumačenja da je on na neki način bio Vučićev „guverner“ za Zvezdu, itekako su u međuvremenu potvrđena, s tim što je fudbalsko-funkcionerska karijera kasnije krenula u pravcu FSS. Da se ne zaboravi, tadašnji i sadašnji predsednik Srbije (navijač Partizana), abolirao je Dragana DŽajića samo nekoliko dana pre nego što je trebalo da mu bude izrečena presuda nakon maratonskog suđenja zbog pronevere para prilikom transfera igrača. I nekoliko dana pre nego što je formalno izabran za predsednika Zvezde.

Iz Zvezde su godinama rušili Karadžića, počev od Vladana Lukića koji ga je optuživao da je na čelu ko zna kakve svetske, dakle antisrpske, i domaće, valjda komunističke, zavere protiv srpstva vaskolikog, a protiv Zvezde kao njegovog najvećeg simbola pre svega i svom snagom. Ovakvom je terminologijom baratao i Kokeza, valjale su se ozbiljne optužbe i uvrede, sve dok on, „nečijom“ voljom nije postao potpredsednik u Karadžićevom kabinetu. I to zadužen za takmičenje, u prevodu: za suđenje i kažnjavanje. Ta linija „hoda kroz institucije“ završena je ovih dana, a iz oba zaraćena navijačka tabora to je protumačeno na isti način: Zvezda je uzela Savez, što znači početak njene nove dominacije u srpskom fudbalu, i povratak Partizana u njenu „senku“.

Upravo na tom „konsenzusu“ su sagrađene pozicije obe zaraćene strane u Partizanu: i jedni i drugi tvrde da staju na bedem odbrane kluba od evidentnih pokušaja (para)države i (para)politike da klub u svakom smislu oslabi. Jedni kažu da je premijer dao svom sekretaru vlade Novaku Nediću Partizan kao igračku, a bilo bi neprirodno da klub koji voli premijer bude lošiji od sekretarovog. Drugi da je upravo garnitura koja sada vlada klubom „trojanski konj“ Zvezdaša, što se navodno vidi po ovosezonskom rezultatskom sunovratu. Činjenica je da je Partizan još od vakta Mirka Marjanovića bio pod direktnom paskom SPS-a, a nije se tu mnogo promenilo ni u 21. veku. Dugogodišnja vladavina „kralja propalih privatizacija“ i „tvorca Partizanove dominacije“ Dragana Đurića završena je posle svih rezultatskih uspeha i masnih prodaja velikog broja igrača, velikim dugom. Ne bez razloga, Partizan su prozvali i „fudbalskom Galenikom“, sa jasnom aluzijom na moguće tokove novca iz kluba. Izvlačenje stolice SPS-u počelo je prošlog leta inaugurisanjem za predsednika Zorana Popovića, rukovodioca „EMC holdinga“, biznismena sa „kadrovske liste“ SNS-a, koji je u decembru sa celom upravom, priča se i pod fizičkim pretnjama „navijača“, podneo ostavku. Lakrdija sa odlaganjem izbora novog predsednika „dok prođu parlamentarni izbori“, sa uvertirom medijskog valjanja po blatu, pokušaja linča na ulici, zamalo tučom na Skupštini, dobila je privremeni kreščendo uvođenjem „privremenih mera“ od strane Sportskog društva sa „kriznim štabom “ u sastavu Milorad Vučelić, Mile Jovičić i general Radivoje Radinović, koja će voditi klub do izbora novog rukovodstva.

U Crvenoj zvezdi za to vreme valjda „seire“ posle izbora u FSS i gledajući komšijsku crknutu kravu. Od kad je poslednja uprava podnela ostavke krajem prošlog leta i nakon što se na potom raspisane izbore za predsednika „niko nije javio“, izbore niko i ne pominje. U klubu stoluje Zvezdan Terzić kao direktor kluba (iako je i on onomad dao ostavku), titula je makar privremeno zatrpala sve probleme. Cinici tvrde da Zvezdi uprava i ne treba jer se ionako upravlja „zna se odakle“. Idila će trajati makar do testiranja evropskih ambicija ovog leta. „Ako Zvezda bude šampion, u Srbiji će se živeti bolje“- najcitiranija je uostalom izjava Nebojše Čovića tada drugog čoveka fudbalskog i prvog košarkaškog kluba, a u međuvremenu se i jedno i drugo desilo.

Fudbalu u Srbiji politika je i sudba, i nužda. Sudba, zato što se fudbal populistički i dalje visoko kotira u dnevnoj politici. Nužda, jer bi bez državnih davanja i privilegija, što preko Gasproma, što preko Telekoma, EPS-a i sličnih, i dva najveća državna mezimca, mogla da stave ključ u bravu. Verovatno je samo u Srbiji moguće da klub čiji je račun mesecima u blokadi prodaje i kupuje igrače, pokriva tekuće troškove, plate, putovanja, održavanje infrastrukture…, a da niko ne postavi pitanje – i da imate, odakle vam.

Da bi se išta tu promenilo, verovatno je neophodan „društveni konsenzus“, pa će domaće loptanje koje sa onim evropskim ima samo isto ime, i dalje ostati u za sebe prirodnom okruženju.

Između Muje i Alajbega s početka teksta.