U ovo predizborno vreme u Srbiji, a to traje evo četvrt veka i kusur, i u smislu zakona (sve je dozvoljeno), i u smislu morala (ništa nije sramota) traje neko „stanje“ koje je i vanredno, i opsadno, ali i na neki uvrnuti način „iskreno“ kad padnu maske i skinu se rukavice.
U modi javnog pružanja podrške političkim opcijama ili evo sada predsedničkim kandidatima, nekako posebno propagandno dejstvo daje se sadašnjim i bivšim sportistima. Manje ili više, ali u svakom slučaju u svom poslu uspešna imena imaju u javnosti posebnu specifičnu težinu: nekako se njihova dobronamernost i neiskvarenost više podrazumeva nego kod nekih drugih javnih poslenika, činjenica da im je za uspeh bio potreban veliki rad i odricanje čini i da se smatra kako uz njih ide i fer-plej, kako su teži za potkupljivanje i pričaju ono što zaista misle. U ono doba bilo je revolucionarno kad su jedan Vlade Divac, pa potom Savo Milošević i još poneki digli glas protiv Miloševića, zanimljivo je da posle toga uglavnom važi da se sportisti retko ili nikako javno ne opredeljuju za opoziciju.
Posle spiska javnih ličnosti koje podržavaju Sašu Jankovića, pojavio se i spisak Aleksandra Vučića, utoliko duži i šareniji, na kojem su i imena mnogih sportista, sadašnjih i bivših, ali i sportskih funkcionera, u savezima i klubovima. Neotuđivo je pravo svakog građanina, pa i sportiste, da raspolaže svojim političkim ja, da je aktivno ili pasivno uključen u dnevnu politiku. I tu nema ničeg lošeg u slučaju da ti ljudi u toj priči zastupaju samo sebe. Problem, i to veliki, i to principijelni, i to suštinski, nastaje kad neko u to narodno, a često i vrzino kolo stavi i organizaciju koju predstavlja. Bez da za to ima i formalno, i moralno pravo.
Fudbaler, košarkaš, rvač ili automobilista, sadašnji ili bivši, iza svog političkog opredeljenja stoje sa svojim imenima i prezimenima, u politiku koja ume za čas da vas opasno isprlja ulaze na sopstvenu odgovornost. Ali ako to urade predsednici i potpredsednici sportskih saveza, u ovom slučaju odbojkaškog i fudbalskog, to je onda direktna zloupotreba funkcija, politikantska manipulacija i eklatantan primer protivprirodnog bluda politike nad sportom.
Zoran Gajić i Goran Bunjevčević, na primer, morali bi da znaju da oni predstavljaju organizacije koje vode, i pre i popodne, i danju i noću. I da svojim političkim stavovima direktno diskriminišu one koje predstavljaju a koji možda drugačije misle. I da svoje političke dugove ili obaveze, vraćaju na drugi način. Isto važi i za Nikolu Pekovića, predsednik kluba i kad neće izgovara stavove u ime svih sportista u tom klubu, ali i navijača.
Pre podne premijer, a popodne kandidat za predsednika, i u zemlji Srbiji, može biti samo jedan.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.