Posao trenera u profesionalnim kolektivnim sportovima se u isti mah i glorifikuje i minimizira, zavisno od ugla onog ko procenjuje i trenutka kad se procena obavlja. Mnogi od njih doživeli su da budu i bogovi, i đavoli, i pukovnici, i pokojnici.
U prirodi njihovog posla je da se nikad „do kraja“ ne raspakuju i da je njihova kuća putujuća.
Mogao je naslov ovog teksta da bude i „Trinkijeri“, zato što je njegov „slučaj“ baš ilustrativan za celu priču, ali nije jer je fenomen i previše univerzalan.
Odlazak italijanskog trenera iz Partizana, i „posle njega potop“ kao što trenutno izgleda, odličan je primer kako se kroz tu profesiju prikazuju sve slabosti i neprincipijelnosti surovog profesionalizma, koji često negira sopstvenu supstancu.
Uloga trenera u kolektivnim sportovima je nemerljiva, baš tu se najbolje vidi da kvalitet ekipe ni najmanje ne mora da bude zbir individualnih kvaliteta.
I da je za sinergiju pet, šest, sedam ili 11 ljudi često potreban i „čarobni štapić“, da je pomiriti i preusmeriti sujete u interes ekipe svojevrstan podvig.
Pokazala je praksa da je sklapanje tima pa dovođenje trenera krpljenje novog odela, jedini pravi recept je da onaj koji tim vodi, tim i sastavlja.
Znanje, vizija i autoritet, baš tim redom, odlike su dobrih trenera, u moderno doba najčešće slabije plaćenim od onih koje vode, neretko i najslabije.
A upravo redosled vrlina čini i najveći problem svima koji misle da može drugačije.
A ne može.
Stara je floskula da postoje tri vrste autoriteta: znanja, zvanja i – da prostite, sranja.
Ovaj treći je verovatno tako nazvan zbog rime, ali i posledica koje za sobom ostavlja.
Drugi je sam po sebi problematičan i ograničenog trajanja i efekta.
Praktično, samo znanje može učiniti da oni kojima rukovodite imaju poverenje u vašu viziju i poteze koji do ostvarenja vode.
Reči Željka Obradovića koji je na početku trenerske karijere bukvalno preko noći uleteo u cipele iz igračkih patika, i postavljen da trenira dojučerašnje saigrače jedva nešto od njih stariji, svojevrsna je „zip“ filozofija svakog dobrog trenera.
„Noćima nisam spavao plašeći se da će mi na treningu neko od igrača postaviti pitanje na koje nemam odgovor“, objasnio je Žoc kako je pedantno spremao svaki trening, i svako „zato“ na sva moguća „zašto“.
„Da bi neko 50 puta ponovio istu vežbu, on mora da bude uveren da to ima smisla“, objasnio je.
Stanje u Partizanu posle odlaska Trinkijerija, a to često biva i u mnogim drugim klubovima, nije takvo kakvo je zato što on više nije na klupi. Nego zato što one tri vrline nedostaju, ili nisu poređane kako treba.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
