U Hareni i oko nje

Mnogo toga nekošarkaškog je upadalo u oči, ova poslednja utakmica je trajala više od dva i po sata, bilo je mnogo vatre i na terenu, okolo je to naš „foklor“ odavno.

Toliko u Areni iz koje je gostujućoj ekipi sve teže izaći, a tamo van Arene ovoga puta, kao ni unutra, nije bilo „gostujućih navijača“, a ni „navijača prolaznika“ koji su Arenu pohodili u petak.

Tada su naime unutra igrali Partizan i Žalgiris, bilo je i gostujućih navijača, a napolju su u crno obučeni i maskirani „navijači“ sa glanc novim motkama (držaljama) surovo izbubecali jedan broj onih koji su iz te dvorane izlazili.

Amaterski snimci koji su se pojavili bili su uznemirujući sa sve jednom sekiricom u drugom planu, prebijenih je bilo dosta, niko srećom nije tragično završio, čak ni oni koji su ostali na asfaltu nepomični pod motkama.

Ispred Arene bila je (H)arena iz Starog Rima, od koje ova moderna reč i potiče.

Tamo to beše peščano bojište, da bi pesak upio krv stradalih gladijatora, u Beogradu je u pitanju asfalt, a nije bilo ni borbe, ni tuče kako napisaše brojni mediji, nego klasični linč, pripremljen, organizovan i- nekažnjen. Bar za sad, a verovatno ni ubuduće.

Svako ko je bio na nekom sportskom događaju u Areni zna da policija unutra nije vidljiva, sem onima koji prolaze hodnicima, ali je upadljiva, baš vidljiva i brojna oko Arene, čak i u nekim obližnjim ulicama.

Te večeri policija je bila nevidljiva i napolju i čak ni naknadno nije objasnila taj svoj preobražaj.

Prvo saopštenje bilo je „čiča Glišino“. Oni nisu dobili prijavu, ali su videli po društvenim mrežama, i pokrenuli su istragu u otkrivanju počinilaca.

Ne treba biti nikakav ekspert pa shvatiti da je nemoguće „ne videti“ nešto što se dešavalo neposredno ispred Arene na prometnoj ulici sa četiri trake, punoj i vozila i pešaka, „kao“ da je neki događaj u pitanju. Osim ako nisi tu, ili si okrenuo leđa.

A i jedno i drugo je neobjašnjivo, policijski profesionalno gledano. U tom trenutku na tim ulicama bili su i ljudi sa decom, i napolju i po automobilima, bili su ugroženi sve i da po njima nije pala nijedna motka.

I skoro sigurno se sledeći put neće odlučiti da deci razvijaju ljubav prema sportu tako što će ih voditi na utakmice. Skoro sigurno će o tome dobro razmisliti i oni bez dece, ma za koga navijaju.

Ako se brzo ne istraži ko je, i zašto napravio novi „neviđeni“ huliganski pir, i ako ne bude adekvatno procesuiran, sve će utakmice biti „velikog rizika“.

I to ne samo u dvoranama, nego i u njihovoj blizini, ali i „daljini“, videli smo do sad i po autoputevima, gradskom prevozu, predgrađima…

Nije više važno ni ko igra, ni da li se nešto uopšte igra, niko se više ni ne krije na ulicama prečičkanim kamerama koje izgleda imaju samo softver za prepoznavanje studenata.

Bez obzira koliko nam onaj pesak iz Harene bacali u oči, biće da je video nadzor ovde neophodan pre svega nad državnim organima.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.