Veliko PRanje

Jedan od naših renomiranijih loptaša otišao je preko grane i u novom klubu, pored sve druge opreme, zadužio i dva mobilna telefona. Na njegovo čuđenje jedan od klupskih zvaničnika mu je objasnio: taj drugi ti je za kontakt sa medijima.

Kad je prošlo prvih 30 dana, isti onaj zvaničnik se istom fudbaleru obratio ozbiljnim tonom sve mu pokazujući na listing – ovog meseca si odbio čak 20 poziva novinara u vreme kada nisi bio na treningu, kad nije vreme obroka i odmora, i nikog nisi posle toga pozvao. Na čuđenje još veće od onog prvog, odgovor je bio još „čudniji“- u našem je interesu da se što više pojavljujemo u medijima, moramo biti dostupni i na usluzi, bolje je da nas pitaju šta ih zanima, nego da nagađaju.

Već u to doba i u Srbiji su klubovi (nešto kasnije i savezi) zajahali taj svetski trend, ali tako što su seli naopako, gledajući u rep, a ne u glavu. Portparoli su uglavnom bili dotadašnji novinari, koji su u startu, valjda po inerciji profesije, i bili „lakši put“ do informacije, ali se, kako je vreme odmicalo, sve više pretvaralo u svoju suprotnost. Od „public relation“, iliti odnosa sa javnošću, do „public relegation“, ili proterivanja iste. Klubovi su se iz sebi znanih, a svima nam opštepoznatih razloga, trudili da ka spolja izlaze samo cveće i leptirići, a da prljav veš ostane unutra, kad god se izluftirao. Hajde da kažemo i da je to donekle razumljivo, problemi treba da se rešavaju u kući. Ali dizanje zidova i sažvakavanje informacija do neukusa, tu se nije zaustavilo. Nekada je bilo sasvim normalno da novinar pozove igrača da od njega uzme izjavu, to je bila dnevna rutina. Sada su odnosi da se javnost ne podnosi. Za svaki kontakt izuzimajući konferencije za štampu, morate se obraćati PR-ovima, oni često traže pitanja unapred, isto kao i autorizaciju. Imaju diskreciono „pravo“ da „sterilišu“ ili izbacuju odgovore (sa sve pitanjima). Ali i da „omiljenim“ novinarima omoguće sve vrste privilegija. Može im se, očigledno.

„Moda“ je i da PR-ovi sami prave „centrifugirane“ intervjue i onda ih rašalju redakcijama, da igrači u ugovorima imaju naznačeno da nemaju baš slobodu mišljenja svojom glavom i da beže od novinara ko đavo od krsta, dok im se ne kaže suprotno. Ima u tome opravdanog straha jer se u ovoj našoj struci stvarno napatilo svega i svačega što sebe zove novinarima, i medija koji su tragedija, i morala, i profesije. Ali više bahatosti klupskih vrhuški koje ne kriju da ne zavise ni od javnosti, ni od svoje publike, već, znaju oni dobro od koga.

A zašto oni novinari koji bi baš to da budu solidarno ne dignu bunu protiv onih koji im ne daju da rade svoj posao. Ne može im se, premalo ih je.