Vera u trenera

Bez osnova, argumenata, predznanja, vulgarno, uvredljivo, sa svakojakim a često i „zadnjim“ namerama.

U Srbiji je to uobičajeno pa se smatra i normalnim da najviši nosioci javnih funkcija, a posebno najviši među najvišima, ima samouvereno mišljenje baš o svemu, sa ni baš ni trunku ostavljene rezerve da možda nije u pravu.

Da ne upotrebimo adekvatniju reč.

Nažalost u Srbiji je postalo uobičajeno i sasvim „normalno“ da plebs u skoro sve sa televizora veruje, a posebno veruje kad je u tom televizoru i kineska tabla, ili samo „pametni“ papiri.

Pa čak i novinar javnog servisa deluje kao da veruje da će od Starog Merkatora, gde je priznao da stanuje, do Nacionalnog stadiona u Surčinu stizati za devet devet i po minuta, samo kad se završi Vojvođanska, a dotle za 12. Čitaoci ovoga ne moraju da znaju gde se te lokacije nalaze, ali voditelj zna da je to potpuna nebuloza, i pravi se da veruje.

Tako najviši među najvišima u istoj emisiji gde se do Surčina prevozi helikopterom, izreče još jednu tvrdnju koja je voditelju valjda zvučala verovatnijom, pa je poverovao iz prve.

„Verujem da ćemo imati šampiona Evrope u košarci, za dve-tri-četiri godine najkasnije“, rekao je Vučić, ne objasnivši ni „stilski“ dvokorak da nešto veruje, a zna kad je najkasnije.

Doduše dve-tri-četiri godine zvuči i kao neka šaljiva poskočica, ali predsednik je mislio sasvim ozbiljno, i što je još bitnije – nije krio da taj projektovani uspeh pre svega zavisi od njega. Tačnije njegove vlasti.

Budući košarkaški trener koji dugo nije govorio o svojim ocenama na fakultetu gde se za budući posao priprema, očigledno zna nešto što niko na svetu, pa ni u Evropi ne zna.

Naime, mnogi klubovi u Evropi imaju decenijama veće budžete od ovih koje država danas sufinansira beogradskim klubovima, a imaće ih i kad država uveća svoja ulaganja, na šta je Vučić sigurno mislio, a ne na neki čarobni napitak koji bi naše ekipe učinio nepobedivim.

Niko dakle, bez obzira na budžet, kvalitet ekipe i trenera, podršku publike, ne može da kaže da će biti prvak Evrope.

Jer u sportu, košarci, pa i Evroligi se dešavaju iznenađenja, da je drugačije niko to ne bi ni gledao, pa se ne bi ni igralo. Ali Vučić može da „veruje“ i da zna kad će to „najkasnije“ da se desi.

Na stranu to što on pod tim podrazumeva da će on za dve-tri-četiri godine biti na vlasti, makar podjednako „suverenoj“ ako ne i jačoj, jer je osnova njegove vere on sam.

Još više bode oči da on „veruje“ i u ono što od njega ne zavisi, valjda zato što na takve stvari ne nailazi u svakodnevnoj rutini.

U kojoj od njega sve zavisi, od mesne zajednice do srpskog sveta, i nazad.

Onih 91 procenata Srbije koji, po njegovim istraživanjima, navijaju za Zvezdu i Partizan ostali su uskraćeni za odgovor ko će se to popeti na evropski tron.

Da veruju da je njihov tim u pitanju.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.