Vođovizija

… predsednik svih građana Srbije ali mnogo više onih 20-25 odsto koji glasaju za njegovu sliku, birao se predsednik Olimpijskog komiteta, mesne zajednice ili Udruženja ljubitelja leptira, primio je svetsku prvakinju Ivanu Španović i strelce koji su još krajem februara osvojili medalje na EP.

Da ne ulazimo u sitna crevca da li drugi predsednici diljem Evrope primaju uspešne sportiste, da li se slikaju s njima njih ili sebe radi, ko u stvari tu kome čini čast. Tek, predsednik Srbije je prisutnima izgovorio poluvizionarsku i poluimperativnu rečenicu da je „naš cilj“ da na sledećim Olimpijskim igrama osvojimo 12 medalja, što bi bilo četiri više nego u Riju, a za šta će država pružiti najbolje uslove do sada. Nije poznato kako je Vučić došao do te cifre, rekao je doduše onako uzgred da bi strelci koji su u Riju ostali bez odličja, u Tokiju trebalo da osvoje bar dve-tri, nije poznato da neko drugi ima predsednika koji se toliko u sve razume, a nije baš najjasnije i da li bi to trebalo da bude jedan od dokaza da će se 2020. ovde živeti bolje.

Samo par sati posle tog susreta i ovakve izjave na jednom od portala sa tradicijom koji bi se danas mogao nazvati umerenim i uglavnom profesionalnim, pojavilo se preko 700 komentara, 690 očigledno konfekcijsko-botovskih, i preostalo između čuđenja i gađenja. „Narod“ je, takoreći, već počeo da slavi uspehe naših sportista u Tokiju, oni su inače naši „najbolji ambasadori“ i predsednik je uvek pokazivao „razumevanje“ i povećao ulaganja u sport, bio bi siže te virtuelne svetkovine sa (o)pevanjem i pucanjem. I Španovićeva, i strelci su uveličali zabavu sa temom „mi smo uspeli“, nema se tu njima u principu šta zameriti. Što se ne bi moglo reći za njihovog domaćina, koji je još jednom „gostovao“ u „ćirilicama“ i „šarenicama“, i pričao o svemu, jer se u sve razume.

Dakle, i u način kvalifikovanja za Olimpijske igre, uvek komplikovan, a tako različit od sporta do sporta. I mogućnost da se neki osvajači medalja iz Rija za Tokio čak i ne kvalifikuju, da se u vrhunskom sportu dešavaju i povrede, da se često zavisi i od sportske sreće i rezultata drugih. Ako neki strateški ciljevi za Tokio 2020. i postoje, valjda su zacrtani u Olimpijskom komitetu ili u sportskim savezima pa je takav „cilj“ trebalo neko od njih i da saopšti, uz kakvo-takvo racionalno objašnjenje.

Ovako će posle rasta BDP, smanjenja nezaposlenosti (SN), Srbija imati i najveći MUT (medalje u Tokiju) u regionu.