Vruć teren

Redari ih pritom „kao“ smiruju i „kao“ im pokazuju da izađu sa parketa. Ni ova druga: posle svakog koša Budućnosti, nekoliko njih koji sede odmah pored konstrukcije, slaveći ulaze u teren bar po metar-dva dok crveno-beli treba ispod istog tog koša da ubace loptu u igru. Ostale slike su manje-više već viđene.

Sve se dešava u finalu plej-ofa ABA lige, uz šrafove i drugu metalnu galanteriju na parketu, gomilu uvreda sa tribina i „specijalce“ iza gostujuće klupe. U pitanju je bila treća utakmica finala, četvrta bi trebalo da se na istom mestu odigra danas, a moguća je i peta za tri dana u Beogradu. Prednost domaćeg terena, kao sintagma u upotrebi ko zna od kada, kojoj se povinuju i sistemi takmičenja, dolazi ovde na Balkanu do svog punog značenja.

I na prve dve utakmice finala u Beogradu bilo je svega i svačega, vređanja, pljuvanja, „specijalaca“, ali nije bilo „uljeza“ na parketu, izgledalo je da bar igrači nisu fizički ugroženi, „Vruć“ domaći teren, očigledno, ne poznaje granice i veliko je pitanje šta do kraja ove serije možemo očekivati, ali po svemu sudeći, košarke najmanje.

Zanimljivo je da je od devet utakmica ovogodišnjeg ABA plej-ofa do sada odigranim, samo jednu dobio gost, Budućnost je pobedila Cedevitu u Zagrebu, biće baš zato što „sokići“ nemaju „vruć“ domaći teren. Kako stvari stoje, „prednost domaćeg terena“ postaje toliko presudna da se postavlja pitanje čemu se plej-of uopšte igra, poraz na svom parketu je prava tragedija, posle njega nema popravnog.

Nekad su karakteristike „vrućih“ terena bile pre svega buka, pune dvorane (stadioni) koji glasno i stalno bodre domaći klub. Onda su uvedena i vređanja gostiju, pa su ona sve više i više potiskivala navija je za svoje. I širila se od „klupskog“, do nacionalnog, verskog, ličnog, porodičnog.

Zatim su uvođene i posebne mere: pritisak u tunelu pri izlasku na teren, pritisak na klupu, verbalni, „tečni“ ili u čvrstom stanju, doček na aerodromu, poseta u hotelu. I uz sve to možda i krunska tačka „logistike“ domaćeg terena, sve ovo zajedno a ponekad i nešto više kad su sudije u pitanju. Suma sumarum: „prava“ prednost domaćeg terena je kad i gostujuća ekipa i sudije imaju osnovan utisak da im se „ako pođe naopako“ ne sprema ništa dobro. I da ludilo svaki put pomera granice.

Sve pomenute stvari sem bude su pravilima i propozicijama zabranjene, sudije posle opomena mogu zahtevati da se tribine isprazne ili da prekinu utakmicu zbog neregularnih uslova, ili čak samo zbog vređanja. Sudije to ne čine, delegati nešto zapisuju, a kazne će biti izrečene kad se sve završi (ako se završi), biće novčane i „simbolične“.

Sve u prilog da „vrući“ tereni postaju „pakleni“.