Windows

Reprezentativna košarka opstaće još neko vreme u mlađim kategorijama, samo zato što „pijani milioneri“ posredno još nemaju interesa da i tu preuzmu sve konce. Ali ni tu stvari neće izgledati kao do sada, biće to još više pijaca, a manje revija mladih igrača, više berza nego audicija. I što je u celoj priči najparadoksalnije, o glavi reprezentativne košarke rade i oni koji od nje žive (FIBA) i oni drugi koji je smatraju „prevaziđenom“ i „nekomercijalnom“. Spasa joj nema.

FIBA je, kao da je sama na svetu, započela „reformu“ evropskih i svetskih prvenstava, eurobaskete prešaltala na svake četiri godine da bi igrači imali „jedno slobodno leto“, a mundijale sa kvalifikacijama razvukla na dve godine sa čuvenim „prozorima“ za reprezentacije u kalendaru. Odluku je donela bez da je pre toga imala pristanak direktnih poslodavaca igrača koji bi tu trebalo da učestvuju, NBA i ULEB, pre svega. Frustrirana što je zbog svoje inertnosti izgubila kontrolu nad klupskim takmičenjima, „krovna kuća“ košarke počela je bahato da nameće svoje „reforme“, ucenjujući i preteći okolo.

NBA se, naravno, ni pre, a posebno u ovo „zlatno doba“ na ivici dekadencije po ciframa u ugovorima, na to nije obazirala, za njih je sve što se dešava van njihovog sveta daleka košarkaška provincija. Izuzimajući vakat Bore Stankovića i Dejvida Šterna kad su odnosi NBA i FIBA bili skoro idilični. ULEB je, s druge strane, skloniji da ide „utuk na utuk“ sa FIBA, nego da sve ignoriše. Oni čvrsto drže evropska klupska takmičenja koja im je FIBA nečinjenjem prepustila, vođeni isključivo logikom kapitala, mnogo im je bitnije da uđu na britansko tržište i neki tamo Lester ubace u Evroligu, nego šta njihovi igrači rade u „slobodno vreme“. Iako su mogli sledeću sezonu EL da startuju sedam dana ranije i tako ostave prostora za jedan FIBA Window, nisu baš hteli. Za godinu ili dve, visinom osiguranja ili stavkama u ugovorima, treba očekivati da najbogatiji klubovi svoje igrače potpuno „odmore“ od reprezentativnih obaveza.

I u sve dekadentnijem profesionalnom fudbalu nikom ne pada na pamet da išta brka u reprezentativna takmičenja koja su najveći medijski spektakli. U „kraljici igara“ u Evropi borba za vlast se nastavlja tako da su bahatost i kapital u nju ušli na velika vrata. A košarka neka skače kroz prozor.