Život posle smrti

Neka vrsta kliničke smrti, imitacija života na aparatima, teško za videti onim bliskima i najbližima, ovog puta su to navijači. Oni bez navodnika.

Malo ko od njih nije video kako, ali se mnogi pitaju zašto i zašto tako. A na ta pitanja mogu da odgovore samo bezobzirni čelnici kluba, jer su tu bez obzira na komu kluba koji vode.

Koji su osim toga još više bezobrazni, obraz se naslućuje i kad nešto upropastiš svesno i namerno, a kamoli kad to uradiš svesno i „nenamerno“.

Miloradu Vučeliću i Milošu Vazuri, raspalom „folksvagenu“ (VV) na čelu kluba, u odgovorima bi mogao da se priključi i treći „V“, koji oh je na ta mesta doveo, tamo ih drži i očigledno je zadovoljan rezultatima.

Pa i to što ne plaćaju porez, igrače, ne održavaju stadion, nije previše otežavajuća okolnost.

Nije ovo naravno lamentiranje nad tužnom sudbinom nekad uspešnog kluba za koji, po Vučićevim rečima navija 39 odsto, ili tako nešto, građana Srbije.

Nikom, naime, nije bogomdano da uvek bude prvi ili drugi, da ne gubi i od ostalih a ne samo od „večitog rivala“, da se ne plasira u evropska takmičenja. To je, jelte, sport i sve je moguće i prihvatljivo, ako je sportski.

Sportski je i imati uspone i padove, praviti greške u izboru igrača i trenera, nemati sportske sreće… Doduše ima i kome je „bogomdano“, ali to ovde nije tema.

Tema je da li bi rukovodstvo onog kluba za koji navodno navija 52 odsto građana Srbije bilo smenjeno da nisu prvi u fudbalu, a kamoli da završe kao četvrti ili peti, gube četiri od pet utakmica, ili se ne kvalifikuju za Evropu.

Odgovor je da bi bilo smenjeno u ponoć, mnogo pre nego što bi se desilo sve pomenuto. A ovde je ponoć već odavno prošla…

Vučelić i Vazura krivi su za sve ostalo što se FK Partozanu dešava, a Vučić je kriv samo za to što su oni tu gde su, bez obzira na sve, a kamoli na rezultate.

Znamo svi kako se biraju rukovodstva klubova i saveza, odnosno ko ih bira, znamo i da su nesmenjivi drugačije nego kako su „birani“, i to se možda desi kad neki „rejting alarm“ to signalizira, a zasad je zbog košarkaške euforije navijača Partizana lampica ugašena.

Kad se jednom i upali i zasvira, da čak onaj „kome nije ništa“ i oživi, i neki drugi koji dođu iz iste kadrovske kuhinje možda ga malo našminkaju i upakuju, ali kilavo fudbal ne igra.

Vučelić i Vazura bi možda sad i da odu, ali im Vučić ne da jer i dno ima podzemlje. Možda ih jednog dana pusti niz vodu da polože račune za sva (ne)dela, a možda javno prizna da je on kriv za sve neuspehe FK Partizan, kao za rušenje u Hercegovačkoj.

Kompletni idioti su ovde oni navijači koji veruju u život posle smrti jednog fudbalskog kluba.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.