Aleksej Kišjuhas

Godina je 2024, i studentkinje i studenti su se pobunili. Protivu zločina, kriminala, korupcije, neslobode i otmičara naših institucija. I to 28 godina nakon studentskih protesta 1996/97, a koji su bili tačno 28 godina nakon studentskih protesta 1968. godine.

Kako upodobiti univerzitet? Ovo pitanje je danas na umu mnogih režimlija u našoj Republici.

Prošlo je mesec dana od kada u Novom Sadu više ne staju vozovi. Na delu je "Dan koji još uvek traje" ispravnim rečima Dragane Price Kovačević, novinarke kultnog novosadskog Radija 021. Stare sveće samo zamenjuju nove; mladi ljudi se hapse i puštaju iz zatvora, pa iznova hapse; ulice se farbaju u crveno, pa noću peru i čiste. A mi? "Mi i dalje nismo dobro". Jer, može li se oprati savest u političkoj krizi i centrifugi?

Poput sintagme "strani investitor" kao spasonosnog rešenja za sve naše probleme, dobili smo novu seksi panaceu - "strani univerzitet". Jer, nakon najavljenih (pa povučenih) izmena Zakona o visokom obrazovanju, naša omladina više neće morati da odlazi da studira po mrskom inostranstvu, i da još ostaje tamo pošto im se život na Zapadu osladio. A naši će nepodobni i nezdravi univerziteti dobiti "zdravu konkurenciju".

Pre tačno 100 godina, 25. novembra 1924. u Konjicu u Bosni i Hercegovini rodio se Ante Marković. Poslednji premijer SFR Jugoslavije, ali i čovek koji ne pripada jedino istoriji, nostalgiji ili "boljoj prošlosti" naših naroda i narodnosti.

Pobedio je Donald Tramp, ponovo. Ovaj put ubedljivije ili brže, jače, bolje, i mnogi su pišnuli firnajz. A čemu se tačno raduju Dodik, Šešelj i Dragan J. Vučićević? Vučić i Orban koji su požurili da čestitaju? Nebrojeni građani naše Republike? Ko sve staje pod Trampov kačket?

U Novom Sadu se dogodilo masovno ubistvo. U jednom danu i trenutku stradalo je četrnaest ljudi, a još troje se bore za goli život. Među poginulima su i četiri deteta: dve devojčice (5 i 9 godina) i dvoje tinejdžera (16 i 17 godina). Retkim preživelima amputirane su noge ili ruke. Bila je to najmasovnija smrt u mom rodnom gradu nakon Drugog svetskog rata.

Evo jedan kviz na početku, može?

Da li smo čuli za Transnistriju? Ne, u pitanju nisu transrodne zajednice u Istri u Hrvatskoj, već komadić otcepljene teritorije u Moldaviji koji bi da se prisajedini Rusiji, i gde su odavno smeštene ruske okupatorske trupe.

Kako stvoriti uspešnu, funkcionalnu, i bratsku i jedinstvenu državu-naciju? Ovo je bilo pitanje na umu vođstva jugoslovenskih partizana, tog najuspešnijeg pokreta otpora evropskom fašizmu.

Osim slupanih država i ratnih zločina, šta je nama naša obavezna vojska dala? Da li nas je učinila boljim građanima i komšijama, muževima i očevima? Ili samo poslušnijim regrutima i ljudskim bićima slomljenog duha? I sa ribolovačkim pričama iz vojske na slavama kada se, nakon par rakija, niz obraze pušta muška suza najteža?

"Braćo Srbi i sestre Srpkinje - jebite se". Ovako je, otprilike, glasila poruka ministarke za porodične i tradicionalne vrednosti Milice Đurđević Stamenkovski.

Kao i koješta što smatramo naročito drevnim, od škotskog kilta do napolitanske pice, i obavezno služenje vojnog roka je krajnje moderna izmišljotina. Ratovi se vode od kada je sveta i veka, ali je univerzalna vojna obaveza prvi put izmišljena pre samo oko 200 godina.

"Profesori su neprijatelji" ("Professors are the enemy"), još 2021. godine je izjavio Džej Di Vens, aktuelni republikanski kandidat za potpredsednika Sjedinjenih Američkih Država.

Kao da u našem obrazovanju ne postoje mnoge druge falinke i rupe u znanju, nedostajale su nam jedino - nacionalne čitanke. Iz srednjih stručnih škola već su svetosavno proterane i Logika i Filozofija, bez mnogo pompe i bunta.