Aleksej Kišjuhas

Bauk nacionalizma kruži Evropom, a naročito Velikom Britanijom.

Kao što strani plaćenici i nastrani fetišisti glede američke politike među nama dobro znaju, u novembru su izbori u "zemlji slobodnih i domovini hrabrih", dakle, u Sjedinjenim Američkim Državama.

Živ je Sloba, umro nije, dok je izdajnika, stranih plaćenika i Srbije. Posve neverovatno, ali nakon gotovo četiri godine vladavine Aleksandra Vučića, u urbanim enklavama poput Beograda, Novog Sada, Niša ili Kraljeva pojavljuju se kreativni i departizovani građanski protesti koji su usmereni protiv specifičnih nakaradnih odluka i skaradnosti vlasti.

asd fas

Ima ta jedna prosta istina koja čini da se osećamo nelagodno i neprijatno. A to je jednostavna činjenica i istovremeno strogo čuvana tajna prema kojoj – mi nismo osobe(ni). Mi nismo ličnosti. Naročita, specijalna ili osobena osoba nisam ni ja, nije to ni moj kum Momčilo, ni moji prijatelji, ni moje kolege, ni moji srodnici, ni osobe koje volim i do kojih mi je stalo. A, najdraži čitaoče, to nisi ni ti. Iako čitaš Danas.

Ovaj sociolog i kolumnista je posetio Hirošimu. Bilo je to 2008. godine, na poziv japanskog Ministarstva inostranih poslova, a posredstvom upravo Danasa. I u pitanju je predivan, kosmopolitski grad na zapadu Japana, ušuškan duž rečne delte, sa preko 2500 mostova i sa gomilom zelenila ("Hirošima" i znači "široko ostrvo").

Srbi vole da misle da su baš oni izmislili vampire. A da su im svetsku slavu preoteli ili ukrali Rumuni sa svojim grofom Vladislavom iz Transilvanije. U ovdašnjem folkloru, obično se spominje izvesni Petar Blagojević iz Kisiljeva koji je u 18. veku šatro ustajao iz groba posle smrti, te ubijao i terorisao seljake.

Naučnici u Srbiji možda nose bele mantile ili sakoe od tvida sa onim prišivcima ili zakrpama na laktovima, baš kao i njihove kolege po belom svetu. Ali ih država Srbija uredno oblači u plavi kombinezon. Drugim rečima, Srbija svoje naučnike transformiše u eksploatisani i otuđeni proletarijat nalik na radnike po mančesterskim fabrikama iz 19. veka.

Tresao se RIK, rodile se Dveri. Nakon višenedeljne Sage o Izborima i postkoitalnog stišavanja strasti, (pre)ostaje činjenica da su najveći pobednici najnovijih izbora zapravo dva aktivistička, parapolitička i samozvano antisistemska pokreta: Dosta je bilo i Dveri. S tim što u javnosti upadljivo nedostaje rasprava o ovom drugom.

U poslednje vreme demokratija je u Srbiji na lošem glasu. Ne radi se samo o najnovijim slučajevima problematičnog brojanja glasova, manipulacijama sa biračkim spiskovima, "bugarskim vozovima" i ostalom hohštapleraju na koji poziva aktuelna politička opozicija. Uostalom, ta je opozicija koja sada vapi za cenzusom, na isti način dodavala referendumske glasove za aktuelni Ustav, dok se glasovi sa Kosova decenijama već broje odokativno i po nahođenju.

Astronomija, kalendari i ljudski običaji su se ove godine poslagali tako da Prvi maj i Uskrs padaju na isti dan. U svakodnevnom iskustvu, oba praznika su krajnje sekularizovana i pomalo bizarna, pa čokoladni zečevi imaju veze sa Isusom tačno onoliko koliko i vikendaško prženje i ugljenisanje mesa na roštilju sa pravima radničke klase.

Danas se održavaju jedanaesti ukupno i osmi vanredni izbori. Dakle, u proseku po jedni na svake dve godine. Zašto svi ti izbori, političke partije, kampanje i prateće gužve uporno ne ispunjavaju očekivanja? Zašto se ta demokratija tako slabo prima ili izvrće na svoje naličje, a sve je generalno nikakvo, traljavo, skaradno i skrnavo?

Pradeda ovog kolumniste i sociologa je najverovatnije stradao u Jasenovcu. Đura Kišjuhas, poljoprivrednik, etnički Rusin i predratni komunista iz Ruskog Krstura ilegalno je bio organizovao partijsku i partizansku ćeliju u svom selu i okrugu. Uhapsile su ga okupacione vlasti, prebijali su ga i mučili u zatvoru, a zatim i osudili na smrt pred sudom u Budimpešti 1942. godine, kada je imao 38 godina. Presuda je zatim verovatno preinačena na doživotnu radnu robiju, nakon čega mu se gubi svaki trag. Porodica je decenijama sumnjala da je svoj život završio u bespućima Istočnog fronta gde je bio prinudno poslat da do smrti pomaže ratnim naporima nacista, verovatno i kao živi štit.

Nakon presuda Radovanu Karadžiću i Vojislavu Šešelju pred Međunarodnim sudom za ratne zločine u Hagu opšti je utisak da - niko nije zadovoljan. Prvo, nisu zadovoljne žrtve. A kako i da budu, kada im ni kazna za Karadžića, ni sloboda za Šešelja, neće vratiti zauvek izgubljenu decu ili muževe, kuće i imovinu, gradove i sela, kao ni godine života i blagostanja. Kada se prema zločincima ponaša birokratski racionalno, kada im se pristojno obraća sa "gospodine", i kada je sve u vezi sa njihovom krivicom politizovano i razvodnjeno do besvesti.

Prvo i osnovno, neka skokovito i s preponama odjebu svi koji potajno likuju pred najnovijim terorističkim napadom u Briselu, pred udarom na srce Zapadne Evrope i središte Evropske unije. Zatim, isto neka otpale oni koji te napade relativizuju ili opravdavaju na bilo koji način, u svojoj herojskoj borbi protiv Zapada i Evropljana, uniformisani u gaće i naoružani oštrim komentarima po internetu.