Aleksej Kišjuhas

Predstavljen je kao najpoznatije pojačanje tokom letnjeg prelaznog roka; uklopio se u tim kao da je sa fudbalerima ponikao na terenima Teleoptika, sa većinom saigrača je u "bratskim" odnosima, među prvima je kada šala na repertoaru, ali i među najnezapaženijima na terenu pogotovo na utakmicama u kvalifikacijama za Ligu šampiona. Valeri Božinov ima sreće da trenutno nema izrazito jaku konkurenciju u navali Partizana; u suprotnom bi već bio prikovan za klupu. Trener Zoran Milinković još uvek ima strpljenja za bugarskog fudbalera; Ivanu Šaponjiću i dalje ne veruje, ali ukoliko napad crno-belih pojača iskusni Marko Dević dani Valerija Božinova u startnoj postavi mogli bi da budu odbrojani.

Ljudi vole vanzemaljce. Osluškujemo kosmos i šaljemo svemirske brodove sa instrumentima koji su posvećeni jedino potrazi za životom na drugim planetama. Imamo zasebne žanrove i bezbroj knjiga, filmova i serija sa motivom vanzemaljaca i vanzemaljskih civilizacija.

Ljudi obično ne znaju da mi nismo jedini ljudi koji su ikada živeli na planeti Zemlji. Ili znaju, ali to do kraja ne skapiravaju. Da, upravo tako, čovek nije jedina ljudska vrsta koja je ikada postojala. To jest, živa bića koja su pripadala rodu Homo bila su brojna i raznovrsna, a mnogi od tih ljudi živeli su pored nas ili čak uz nas same, Homo Sapiense. Slike evolucije ljudske vrste iz udžbenika za osnovnu školu ili sa interneta obično predstavljaju niz nekakvih pogrbljenih majmunolikih stvorenja koja se vremenom sve više uspravljaju i na kraju dospevaju do čoveka, jednog jedinog i jedinstvenog.

Prošle nedelje interneti su eksplodirali i poblesavili zbog jednog profesora socijalne psihologije i jednog njegovog podlog ispitnog pitanja. A zatim su lenji novinari tzv. tradicionalnih medija preneli celu tu stvar kao čudo neviđeno, uključujući tu i naslove poput Najteže pitanje na testu izazvalo haos među studentima i tome slično.

Na stranicama jednog dnevnog lista čije ime počinje na P, a završava se na olitika rasplamsala se i raspojasala zanimljiva diskusija u vezi sa grčkom dužničkom krizom. Naime, novinarka Anica Telesković je u tekstu Ja, Cipras kontroverzno p(r)ozvala "sve one koji podržavaju Grke" da joj pozajme po sto evra.

Posmatrajući nedavne događaje i glaveću usijanost oko genocida u Srebrenici, pristojnom čoveku preostaje jedino da se zapita jesu li svi pojedinačno izgubili svoj moralni kompas i kolektivno sišli sa uma. Kako je moguća sva ta užasna parada relativizacije i negacionizma? Zbog čega su uopšte legitimni sveprisutni diskursići na "A šta su oni nama radili" temu?

Postoje dani koji su promenili tok istorije, odnosno dani nakon kojih više ništa nije bilo isto. Na primer, dan kada je asteroid pogodio poluostrvo Jukatan, što je dovelo do izumiranja dinosaurusa. Ovaj događaj zatim je otvorio prostor za naše male primatske pretke da narastu i vremenom izdominiraju planetom.

Da se odmah raščisti jedna stvar u vezi sa krizom u Grčkoj: Grci nisu lenji. Nisu ni nerazumni ni radikalni, kao ni razmaženi ili bahati. Naime, narativ o tome da su Grci decenijama pozajmljivali pare da bi lenčarili, obžderavali se i oblokavali, da je zatim stiglo vreme da se te pare vrate, a oni se sa Ciprasom i petokrakom na čelu sada prave blesavi i traže da im se otpiše dug jeste - obmana, prevara i udobni mit.

Internetima kruži fotka male afričke devojčice iza nekakve niske drvene ograde, dok okupljena masa belih muškaraca u sakoima i belih žena pod mini-valovima kliče, gleda u to crnče kao u čudo neviđeno, daje joj hranu i tome slično. U pitanju je bila Svetska izložba na kojoj je prikazano i izvesno i posve ograđeno "afričko selo", a čiji su živi "eksponati" faktički stavljeni u svojevrsni "ljudski zoološki vrt". Mesto i vreme? Brisel, Evropa, 1958. godine.

U ponedeljak je obeleženo ravno 800 godina od usvajanja Magna Karte (Magna Carta ili "Velika povelja"). Doduše, većina nas je to uvidela zato što je Gugl, osam vekova nakon 15. juna 1215. godine, na svoju naslovnu stranicu stavio animaciju ("dudl") kralja Džona kako potpisuje, tj. nevoljno lupa pečat na Povelju.

Ko od nas barem jednom nije maštao o svojoj malenoj državi u kojoj bismo bili carevi ili premijeri, bogovi i batine? O nezavisnom i samostalnom tropskom ostrvu ili o suverenom i nesvrstanom ulazu u betonsku zgradu na Zvezdari ili Detelinari, svejedno? Većinu nas pristojnih ovakve robinzonijade napuste po izlasku iz puberteta. Neki drugi, međutim, trajno infantilno žive svoje produženo detinjstvo.

Ko je beše rekao da se istorija koja se ne nauči ponavlja? Romerovski zombi-ustanak četničkog nacionalizma 1990. godine je rasturio Jugoslaviju u krvi, kapitalizmu i genocidu, a svoju ne-tako-epsku završnicu ima u rehabilitaciji Draže Mihailovića 2015. godine.

Rehabilitacijom Dragoljuba Draže Mihailovića zakovana je višedecenijska dominacija ideologije četništva, odnosno prakse etničkih zločina, kolaboracionizma sa gubitnicima istorije, te uskogrudog i palanačkog nacionalizma u Srbiji. Ali je zacementirano i protivprirodno osećanje stida zbog sopstvene komunističke i antifašističke prošlosti na koji je srpsko društvo kolektivno pristalo. Zašto je to tako? Kako se dogodilo da se ova država odrekla svog antifašističkog nasleđa i pripadnosti pobedničkoj strani?

Kakav je osećaj pljunuti činjenicama u lice? Svojoj državi, istoriji i nasleđu? Skupiti sekret pljuvačnih žlezda i uputiti ga u pravcu sopstvenih roditelja i/ili njihovih roditelja? Kao i ka obrazu svih ostalih boraca za slobodu - ljudi kojih smo i individualno i kolektivno nedostojni?

Moderno društvo je nastalo u kafani. To jest, ono je nastalo pojavom fenomena koji je Jirgen Habermas nazvao "javnom sferom", a koja se pre svega trenirala po evropskim salonima, debatnim društvima i kafeima u 17. i 18. veku.