Aleksej Kišjuhas

Pre oko nedelju dana, Nerdin Ibrić je uzeo pušku i dovezao se do policijske stanice u Zvorniku. Uz povike "Alah je veliki" ubio je policajca Dragana Đurića, nakon čega Ibrića ubijaju ostali zvornički policajci. Uprkos specifičnostima, ceo slučaj je odmah o(t)pisan kao teroristički, uz ponekad suvisle, a ponekad sumanute paralele sa 11. septembrima i Šarli ebdoima.

Istorija sveta je istorija Mediterana. I sve je počelo sa migracijom. Čovek je udobno živeo u Africi jedno 150 hiljada godina, ne izdvajajući se naročito i ni po čemu posebno među drugim živim vrstama. Ali onda su pre oko 50 do 70 hiljada godina neki ljudi iz Afrike migrirali na Bliski istok i u Evropu preko istočnog Sredozemlja, tj. doline Nila i Levanta. Uzgred, u toj su Evropi stotinama hiljada godina već boravili Neandertalci koje su naši afrički emigranti i preci, uz dosta komešanja i malo seksualnog mešanja, po kratkom postupku istrebili.

U Srbiji je od nedavno na delu cenzura medija. I, ne, ne radi se o pritiscima na medije koji postoje od kada je i medija i pritisaka, a o kojima mesecima u nedostatku boljih tema drobe opozicionari i projektaše nevladine organizacije. Ovoga puta, reč je zaista o oldskul cenzuri, goloj poput nemačkih turista na hrvatskom FKK primorju. Jer, pre izvesnog vremena, izvesni Savet Regulatornog tela za elektronske medije (REM, bivša RRA) po hitnom postupku je zabranio emitovanje rijaliti programa "Parovi" na 24 sata. Povod ili kap koja je prelila cenzorsku čašu je, navodno, bila nekakva "pena žurka" tokom koje su se oskudno odeveni učesnici tih "Parova" pod alkoholnim gasom i u borbi za rejting hvatali za guzice, (istopolno) ljubakali, provokativno plesali, te jahaće sedali jedni drugima u krilo.

Omiljena verska figura, kao i omiljena uskršnja zombi-priča ovog kolumniste, sociologa i bezbožnika amatera ona je o Mariji Magdaleni. Zapravo, u pitanju je "Marija, koja se zvaše Magdalina, iz koje sedam đavola izađe" (Luka 8:1-3), odnosno "Marija Magdalenska", žena poreklom iz grada koji se zove Magdala. Koji, uzgred, i danas postoji na obalama Galilejskog jezera, oko 150 kilometara severno od Jerusalima.

Jedan popularni muzičar je svojevremeno napisao i odsvirao pesmu "Poljubi mi guzicu". I sad sklonimo sitnu decu i ostale koji se tako osećaju jer tekst ove pesme (u slobodnom prevodu) glasi: "Poljubi mi guzicu lepo, poljubi je lepo i fino, lepo i fino, poljubi mi guzicu. To je masna požuda, lepo podmazana, k'o pečenje da ližem, što radim svakog dana. Bolje utroje nego udvoje, hajde samo probaj, ljubi, ljubi, ljubi".

Prošle nedelje izostalo je usvajanje skandalozno bizarne, jednako kao i bizarno skandalozne odluke o tome da Autonomna Pokrajina Vojvodina dobije "dualna znamenja" ili duple simbole. To jest, još jednu zastavu i grb, pored postojeće zastave i grba.

Mekdonalds u Banjaluci je pre par nedelja ugasio svoje žute lukove, spakovao burgere, krompiriće, kečape i krastavčiće, pokupio pinkle i otišao nazad u američki san. Tačnije, tamo gde je zarada moguća. Međutim, vest da je zatvoren ovaj kultni i kontroverzni, a usput i prvi i jedini američki restoran brze hrane u Republici Srpskoj (uzgred, isto se dogodilo i u Tuzli prošle godine), dočekana je sa orgazmičkim oduševljenjem.

Tviter je sprava na kojoj se lako ispadne glup u društvu - jer skrinšotovi ne gore. Tako je na dotičnom glumac Miloš Biković, u pokušaju da (valjda) bude romantičan, ženama čestitao Međunarodni dan radnih žena rečima: "Muškarci su svetu podarili gomilu stvari bez kojih danas ne bi mogli da živimo, metal, električno kolo, cepanje atoma. Žene su svetu podarile majčinski pogled, sestrinski zagrljaj, poljubac neveste (i sarme) na kraju krajeva".

U klasično reakcionarnom i konzervativnom kukumavčenju pred moralnim sunovratom savremenog doba, direktor Kulturnog centra Novog Sada Andrej Fajgelj je u tekstu za jedan državotvorni dnevni list (večernje provinijencije) nedavno zakukao zbog određenih vaspitno-obrazovnih sadržaja sa kojima se u školi suočio njegov osmogodišnji sin. I, ovaj trećesrbijanac koji se proslavio cenzurom studentskih radova bio je na visini zadatka promocije ispravnih vrednosti po sopstvenim merilima i pogledima na svet. Naime, predmet njegovog napada bio je izvesni vanškolski program "Promocija humanih vrednosti" Crvenog krsta Srbije uz podršku Ministarstva zdravlja.

Jedna valuta ima posebno mesto u srcima i slamaricama nacije. U pitanju je, naravno, nemačka ili "dojč" marka. Čvrsta zvanična valuta Zapadne i ujedinjene Nemačke od 1948. do 2002, sve do uvođenja mrskog i nadasve mekanog evra. Zbog svoje militantne stabilnosti, nemačka marka je bila nezvanična valuta, sredstvo plaćanja i merna jedinica svega živog i realno vrednog u mnogim nestabilnim državama Istočne Evrope. Kao i službena valuta na Kosovu i u Crnoj Gori, kao što su i konvertabilna marka iz Bosne i Hercegovine i bugarski lev bili vezani za nemačku marku u 1:1 razmeri. Za posleratne Nemce, ona je bila simbol privrednog čuda i oporavka nove države. Za ove prostore - izraz kakve-takve sigurnosti i nikad dosanjane stabilnosti.

Seća li se iko Maksa Vebera još? Tog proklamovanog idejnog uzora i superheroja (n)ove vlasti, kao i velikana i osnivača sociologije? Dakle, uglednog, genijalnog, sumanuto marljivog, ali i problematičnog nemačkog profesora i političara koji je u 33. godini života doživeo totalni nervni slom od kojeg se zatim (sa spornim uspehom) po mentalnim bolnicama oporavljao narednih sedam godina? Uz to i dobrovoljca i rezervnog oficira u Prvom svetskom ratu, nemačkog delegata na posleratnoj Mirovnoj konferenciji u Parizu, kao i osobe frojdovski kontroverznih odnosa sa majkom i ocem?

Postoje određena stanja svesti, odnosno telesne i mentalne bolešljivosti, za koje samo Nemci imaju posebnu reč. Svi znamo za "Weltschmerz" ili "svetski bol", književno osećanje proizvedeno shvatanjem da svet nije i ne može da bude onakav kakav bismo želeli da jeste.

Pred izazovom političko-verskog terorizma koji se isprelivao na Stari kontinent i uplašio starije sugrađane i profesionalne dizače panike, mnogi postavljaju jednostavno pitanje: zašto? Zašto se događa da su mladi ljudi, neretko pripadnici druge ili treće generacije imigranata rođene na tlu Evrope, privučeni radikalnim idejama i praksama? Zvali se oni Said i Šerif Kuači ili Anders Brejvik, svejedno.

Zamislimo da je 2020. godina. Nakon surovih godina provedenih u merama štednje, fiskalnoj konsolidaciji, stezanjima kaiša i sličnim eufemizmima za proliferaciju bede, svaka četvrta osoba u Srbiji je nezaposlena. Kada je reč o mladima od 18 do 24 godine, stopa nezaposlenosti je 54 odsto. Indeks siromaštva je porastao za 24 poena. Plate u već skresanom javnom sektoru su smanjene za 50 procenata. Smanjena je i minimalna zarada, kao i doprinosi za nezaposlene. Ukinuta je većina socijalnih davanja, kao i stečenih prava u vezi sa radom. Javni dug je na početku krize bio na 120 odsto BDP-a, a nakon mera štednje je na 175 odsto. Višedecenijska vladavina istih političkih figura stvorila je sistem neefikasne i korumpirane države u kojoj zapravo dominiraju klijentelizam, političke dinastije i partijski aparatčici sa svojim koferima i praznim obećanjima.

Prvobitni šok, neverica i solidarnost zbog brutalnog ubistva karikaturista "Šarli ebdoa" su, po očekivanom scenariju, ustupili mesto relativizacijama, trabunjarijama i podlostima. Svako je ubrzo nakon onih par groznih i zastrašujućih dana, poput anusa, imao i svoje mišljenje sporne higijene. Od dežurnih relativizatora, preko vatrenih prizivača stupidnog "sudara civilizacija" onog plagijatora Hantingtona, sve do standardno pametnjakovićkih moralki.