Aleksej Kišjuhas

Na Novu godinu pojavio se pesmičuljak "Only One" izvesnog repera Kanjea Vesta u saradnji sa izvesnim muzičarem Polom Makartnijem na klavijaturama. I mnoga muzička omladina diljem interneta imala je jedno pitanje pod tastaturama: Ko je taj Pol Makartni? Vaistinu, neki od tvitova su naivno cvrkutali i sledeće slovne i lične karaktere: "Kanje ima odličnog sluha za talente.

Kada je Lajbnic početkom 18. veka rekao da je ovo najbolji od svih mogućih svetova ("Die beste aller möglichen Welten"), Volter mu se na francuskom podsmevao. Genijalni matematičar i, hvala mu na kompjuterima, pronalazač binarnog sistema Lajbnic je zagazio u filozofiju i samo je pokušao da objasni drevni teološki problem - kako je moguće da predobri, svemoćni i sveznajući bog dopušta ovoliko zla na svetu? U čemu je njegov problem (sa nama), ako već sve vidi i sve može da uradi? Što se deca rađaju sa deformitetima ili umiru od boginja, zašto ginu nevini, pošteni i bogobojažljivi civili, čemu uragani, poplave i zemljotresi što ne biraju žrtve?

Ko je najveći krvnik i ubica u ljudskoj istoriji? Aleksandar Makedonski? Julije Cezar? Atila Hunski? Džingis Kan? Napoleon? Hitler? Staljin? Mao? Niko od njih. Najveći ubica istovremeno je i najmanji, a i zovemo ga: mikroorganizam.

U nedostatku pametnijeg posla, dežurni moralisti su proteklih nedelja zaposeli javni prostor sa posebno vatrenom strašću. Jedan ugledni list je naširoko i posve kritički svedočio o tome da zbog "produženog školovanja" i "hedonističkog obrasca življenja" u Beogradu "polovina tridesetogodišnjakinja nema dete", a jednom drugom se, preko kolumnističke tastature Mirjane Bobić Mojsilović, priprosto antimodernistički javilo da srbijanska omladina vodi "besprizoran život". Dodajmo svemu tome i militantno zagovaranje telesnog kažnjavanja dece od strane Zorana Milivojevića i njegovog psiho-kulta, a koje je takođe pojačano u proteklim nedeljama. U kratkom roku nam se dogodila aktivna promocija jeftinog konzervativizma koji se prodaje kao analitika i (pseudo)nauka, a iz kojeg nepopravljivo izbija uskogruda palanka. I sve to u duhu hronične srbijanske prakse: uvek se prvo popravlja ceo svet, a tek onda vodokotlić u svojoj WC-šolji.

Par stvari na početku. O Vojislavu Šešelju i nedavnoj Rezoluciji Evropskog parlamenta je reč. Prvo, Šešelj dobija isuviše pažnje u Srbiji. Uprkos tome što je bezmerno zanimljivo spekulisati o umnom rastrojstvu nekakvog bivšeg glasača radikala i sadašnjeg glasača naprednjaka u novonastalim okolnostima jer srce kaže jedno, a prepone drugo.

Malo je političkih trenutaka u kojima jedna odluka jednog državnika može odmah i direktno da promeni živote oko pet miliona ljudi. I ne, ne radi se o smanjivanju penzija i plata javnom sektoru Srbije za desetinu jer, pratimo na času, rečeno je "državnika".

Nekome je sleteo Šešelj, a nekome File. Prošle srede, dok se Balkan u svojim udarnim vestima zanimao za (s)let jednog zlog klovna, glavna vest u Evropi i kod svih koji se tako osećaju bilo je sletanje svemirske letelice File na kometu 67P Čurjumov-Gerasimenko. Ništa neobično, jer su na ovim prostorima sejači smrti oduvek bili atraktivniji od kometa, tih potencijalnih donosilaca života. S druge strane, nemoguće je preceniti vanserijski, kosmički i civilizacijski značaj ovog poduhvata ljudske vrste.

Zašto se "ljubav prema mudrosti", ta drevna i dugotrajna antička disciplina ljudskog tela i uma, na srpskohrvatskom jeziku kaže "filozofija"? Jer sve od Pitagore, koji popularizuje tu reč naovamo, za danas pravoslavne burazere čije more i precenjene girose poput hodočasnika opseda ovdašnji svet mudrost je oduvek bila "sofija".

Počelo je. Od 1. novembra, Dana mrtvih ili Svih svetih, kako ko voli, radnom narodu Srbije će od novca koji je tog meseca zaradio biti otkinuto najmanje 10 odsto. Skoro pa isto će biti i sa radnim narodom koji je taj novac zaradio pre nekog vremena, a zatim ga bez mogućnosti izbora i kontrole poverio na čuvanje izvesnom državnom fondu, "za stare dane", tj. za doba kada više ne bude mogao ili želeo da zarađuje.

Šta je zajedničko u ponašanju publike tokom izlaska na scenu Elvisa Prislija 1950-ih godina i, na primer, izlaska na scenu izvesnog Džastina Bibera više od pola veka kasnije? Prvo, i ne naročito uvežbano oko posmatrača primećuje da publiku mahom čine devojčice ili devojke u tinejdžerskom dobu.

Vojvodina je imala svoju Kristalnu noć. Između 15. i 16. oktobra 2014. godine, u Novom Sadu su kamenovani izlozi četiri pekare, ćevabdžinice i poslastičarnice, a jedna pekara je izgorela. Zapaljena je i jedna pekara u Somboru, kamenovane su tri pekare u Vršcu, bačena je bomba i pucano je na dve pekare u Staroj Pazovi, kamenovana je poslastičarnica u Bečeju, a zapaljena su i ulazna vrata džamije u Subotici.

Tresla se studentska gora, rodio se plankton. Zahtevi naglo vozdignutog i brojčano traljavog studentskog bunta bili su šesti ispitni rok, budžetsko finansiranje apsolventske godine i produžetak studiranja ekipi koja je fakultet upisala pre osam godina. Jedno je pitanje zašto studenti ne kukaju i ne podvriskuju u vezi sa - gradivom?

Francuska revolucija, u svom podužem trajanju od 14. jula 1789. do 18. brimera 1799. godine, bila je period izuzetnih sociopolitičkih, privrednih i kulturnih prevrata. Ukinuta je apsolutna monarhija, zajedno sa feudalnim privilegijama plemstva i sveštenstva, došlo je do uspona građanstva i demokratije, kao i do razvoja sekularizma, republikanizma i nacionalizma.

I bi Prajd. Po lepom vremenu, za ovakvu godinu. I kako to na ovakvim kulturno-umetničkim manifestacijama biva, bizarluka nije manjkalo. Naravno, prva neverovatnost je činjenica da je praktično jedina civilna žrtva tog dana bio brat Aleksandra Vučića. Odnosno nadrealni fenomen da su svi, pa i sam Vučić, to u početku prilično dobro podneli.

Prvi septembar nekome pada prvog oktobra. Tog dana (otprilike, jer materijo blagoslovi autonomiju univerziteta) u školu polaze armije studenata. Mnogi od njih po prvi put. Pa ipak, nema medijskih izveštaja i fanfara o tome, nema svečanih ispraćaja, zastavica i marama. Poneka mater će proliti vodu iz šolje, zatvoriti vrata za ljubi-ga-majka studentom, i to će biti to. Nema čak ni stupidno urednih premeravanja težine studentske torbe po novinama, na stravu i užas roditelja koji vole da imaju monopol na savijanje dečurlijske kičme.