Aleksej Kišjuhas

Prvi septembar nekome pada prvog oktobra. Tog dana (otprilike, jer materijo blagoslovi autonomiju univerziteta) u školu polaze armije studenata. Mnogi od njih po prvi put. Pa ipak, nema medijskih izveštaja i fanfara o tome, nema svečanih ispraćaja, zastavica i marama. Poneka mater će proliti vodu iz šolje, zatvoriti vrata za ljubi-ga-majka studentom, i to će biti to. Nema čak ni stupidno urednih premeravanja težine studentske torbe po novinama, na stravu i užas roditelja koji vole da imaju monopol na savijanje dečurlijske kičme.

Svi smo gledali "Hrabro srce" (Braveheart, 1995) sa Melom Gibsonom u glavnoj ulozi i za režiserskom stolicom. U njemu škotski seljak Vilijam Volas (Gibson) sa ekipom u 13. veku pobeđuje čitave armije odurnih Engleza kako bi branio otadžbinu i narodnu slobodu. Ima tu i romanse, epskih bitaka, motivacionih govora i tragičnog kraja jer militantni katolik i antisemita Gibson ipak ume da posloži priču. Svet je bio odlepio, a film je dobio pet "Oskara": za film, režiju, kinematografiju, zvuk i šminku. I danas je visoko kotiran u okvirima žanra, a i unaokolo.

Čast izuzecima, odnosno izuzetnim segmentima, ali Biblija je mahom dosadnjikavo književno delo. Podosta pridikovanja i rodoslova, a premalo radnje. Priča se rasplinjuje i vrluda, uz isuviše nedoslednosti, nekoherentnosti i diskontinuiteta.

Plivamo u moru ili hlorisanom bazenu informacija. Slaba uteha za one koji letos nisu skrpili par stotina eura za do srpske Grčke i nazad, ali svejedno. Do tih informacija više ne dolazimo na trafici, niti nam ih isporučuju ispred kućnog praga sa flašom mleka. One se sve ređe i ređe radiodifuzno, bilo antenski, bilo kablovski, projektuju u naše dnevne sobe.

Ako je verovati stranicama posvećenim tehnologiji u inostranim medijskim tvorevinama, najnovija trendi stvarčica je tzv. "Sojlent". U pitanju je prašak od kojeg se spravlja hranljivi napitak namenjen tome da u potpunosti zameni redovnu hranu. Smislio ga je 24-godišnji softverski inženjer Rob Rajnhart, a nazvao po, naravno, kultnom naučnofantastičnom filmu "Soylent Green" (1973) sa Čarltonom Hestonom (za puriste: po SF romanu koji je inspirisao film), ali o tome nešto kasnije.

Nekoliko nedelja nakon razotkrivanja užasnog zločina iza nestanka petnaestogodišnje Tijane Jurić, kao i njenog vrlo verovatnog ubice, korisno je upitati se - šta se to dogodilo? Sa ove pristojn(ij)e i lepše vaspitane vremenske udaljenosti, kao i po stišavanju inicijalnih strasti i po povratku trezvenosti. Naravno, forenzika i ostale alhemijske discipline će pružiti odgovor na to šta se dogodilo kada je reč o samom ubistvu.

Koliko puta smo čuli da su najbolje godine iza nas? Nije reč o Titovom socijalizmu ili, za posebno nastrane i neobaveštene, o Kraljevini Jugoslaviji. Još manje o neozbiljnim kreaturama koje pozivaju na život u pećini, proklinju struju i jedu samo presno. Ne, reč je o kretenoidnim - čak i kad su dobronamerni - savetima da su godine najvećeg uživanja zapravo godine kada smo bili tinejdžeri. Ili godine koje smo proživeli dok se ne oženimo, odnosno udamo. Ili dok nam se ne rodi dete. Ili, u slučaju "stare dece Srbije", o čemu se u "Fusnotama" (br. 76) već drobilo, do neke tridesete godine života, ili i šire i dalje. Jer neko, naprosto, nikad ne odraste.

„Japanski železničar izvršio samoubistvo jer je voz kasnio pet minuta." Koliko puta smo čuli i prepričali ovaj zapadnjački mit, urbanu legendu ili budalaštinu o Dalekom i (na)stranom istoku? Ideja da se Japanci masovno samoubijaju zbog mizernog kašnjenja vozova ili slične skromne nezgodacije uporna je poput hroničnog gastritisa ili potkožne bubuljice.

U izlivu dalekovidosti za kakvu je samo brutalni pesimizam sposoban, jedan engleski oficir i ratni novinar je u svom dnevniku već 10. septembra 1918. godine nazvao tada još nedovršeni globalni konflikt - Prvi svetski rat. Četiri godine pre njega, nešto slično je uradio genijalni biolog, filozof, odvažni evolucionista i osnivač ekologije Ernst Hekel.

Fraza "I want to believe" ("Želim da verujem") ispod fotografije "letećeg tanjira" činila je sadržaj postera specijalnog agenta FBI Foksa Moldera, protagoniste serije "Dosije Iks". Međutim, ova fraza je i poražavajuće ozbiljan kandidat za slogan koji precizno opisuje ljudsku vrstu. I sve ono što nije u redu sa njom.

Srbija ima najstariju decu u Evropi. Kako to? Jer su u Srbiji ljudi sa 23, 25, 27 ili 32 godine starosti u alarmantnom postotku nezaposleni i/ili žive sa roditeljima. A ljudsko biće koje ne zarađuje za svoj život, niti ima sopstveno stanište, naprosto je - dete. Koliko god godina imalo. Jedno je odrasti u biološkom smislu, stidne dlake i galopirajuća ćelavost nas uporno podsećaju na to. Ali nešto je sasvim drugo odrasti u onom socijalnom.

Kako je primetio svako ko ne preskače vesti iz sveta stiskajući dugme na daljinskom ili vlažeći jezikom prst za okretanje novinske stranice: u Iraku je trenutno novo zlo i naopako. Nešto što sebe zove Islamska država Iraka i Levanta (ISIL) i, odnedavno, samo "Islamska država", a zapravo grupa radikalnih, naoružanih i veoma-spremnih-da-to-naoružanje-upotrebe islamista, od početka godine i ubrzano od juna osvaja velike delove iračke teritorije.

Jul je mesec, a u kalendaru poštene inteligencije po univerzitetima ovo je doba prijemnih ispita na fakultete. I koliko god se ushićenost ili strast zbog generacije novog plastelina za akademsko oblikovanje izgubila u prevodu, još uvek ima neke romantične magije u tome. Uzgred, generacija duha i telesa koja ove godine upisuju fakultete rodila se 1995. godine. Smeštajući stvari u perspektivu: Nirvanin "Nevermind", taj simbol studentske muzike, izašao je četiri godine pre nego što se generacija koja danas upisuje fakultet rodila.

Kao što znamo iz osnovnoškolskih udžbenika za istoriju - ili kako nas ovih jubilarnih nedelja medijski podsećaju ako smo časove prespavali - Prvi svetski rat je započeo atentatom na austrougarskog nadvojvodu koji se, poput onog britanskog benda, zvao Franc Ferdinand.

„Dakle, ovako umire sloboda... uz gromoglasni aplauz", bile su reči koje je u "Ratovima zvezda" (Epizoda III) izgovorila Padme Amidala, u trenutku kada je vrhovni kancelar Palpatin demagoški vešto preuzeo svu vlast od Galaktičkog senata.