Aleksej Kišjuhas

Vilijam Tomas je jedna od najvažnijih i najinteresantnijih figura u istoriji sociologije. Nakon studija engleskog jezika, filologije, etnologije, ali i prirodnih nauka, on relativno brzo dobija posao profesora sociologije na Univerzitetu u Čikagu - prvoj katedri za sociologiju na svetu.

Pre četrdeset godina, ljudska noga je kročila na Mesec. Bila je to noga kosmonauta Nila Armstronga, 20. jula 1969. godine. U večernjim satima, po evropskom vremenu. Uz nespretnu gramatičku grešku, Armstrong izgovara da je posredi mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo. Bio je skroman u odabiru prideva: značaj ovog koraka mnogo je veći od „velikog“.

Povodom Noći veštica, tridesetog oktobra 1938. godine, sa dvadesetog sprata Medison avenije broj 485 u Njujorku, emitovana je adaptacija romana Herberta Džordža Velsa „Rat svetova“ (1898) putem radio mreže Kolumbija. Režiser i spiker ove radio drame bio je njegov prezimenjak, izvesni Orson Vels. Ovaj rani naučno-fantastični roman govori o invaziji vanzemaljaca na mesto Voking u Engleskoj.

Zebre su neprijatelji lavovima. Zvuči neobično? Zebre nam deluju isuviše nevino, naivno i pasivno da bismo im prilepili tu agresorsku etiketu. Pa ipak, one aktivno daju sve od sebe da lavovi ne uspeju u svojoj nameri da nahrane sebe i svoje mladunce. Sa svojim brzim nogama i pažljivim ušima, one lavovima otežavaju život. Ukoliko su zebre uspešne, lavovi će umreti od gladi. Prilično neprijateljski. U sličnom odnosu su paraziti i njihovi domaćini.

Lista zlih mitoloških stvorenja koje je stvorio čovekov um gotovo je bezgranična. Zulu veruju u Abatvu, zle male ljude koji jašu mrave. Inuiti u Adlet, hibrid čoveka i psa koji pije krv. Asteci su verovali u Ahuizotla, spoj majmuna i magarca koji jede ljude. Al je persijski duh koji krade nerođene bebe i jetre od žena u drugom stanju. Japanci govore o nevidljivom duhu nazvanom Betobeto-san koji, uz zvuk koraka, noću prati ljude. Broksa je jevrejska noćna ptica koja kozama uzima mleko. Binbogami je japanski duh siromaštva. Čičevače je, prema srednjevekovnom folkloru, krava sa ljudskim likom koja se hrani dobrim ženama.

Čovekov um je opsednut mentalnim sređivanjem stvari u svojoj okolini, pa samim tim i pravljanjem različitih top-lista, spiskova, popisa i poredaka. Jedna od omiljenih zanimacija te vrste je popisivanje „svetskih čuda“. Stari Grci, verovatno Herodot i/ili Kalimah, načinili su najpoznatiji spisak ove vrste. Grčko shvatanje „svetskog“ bilo je problematično i posve provincijalno.

Kao što je, nadajmo se, poznato, nalazimo se u Godini Darvina. Obeležava se i praznuje 200 godina od Darvinovog rođenja i 150 godina od objavljivanja „Porekla vrsta putem prirodnog odabiranja“.

Verovatno najbolji primer šta se dogodi kada je nauka podređena nenaučnim interesima je istorijski odnos astronomije i astrologije. Sve od drugog veka pre nove ere do sedamnaestog veka, astronomija je bila neodvojiva od astrologije, odnosno astronomi su se najviše bavili astrologijom. Naime, astronomija je tada mogla i imala rešiti (tek) nekoliko praktičnih zadataka: uvođenje kalendara, utvrđivanje važnih datuma i predviđanje nebeskih pojava (za koje se opet smatralo da anticipiraju neke hepeninge na Zemlji).

Veliki sociolog Maks Veber državu je definisao na sledeći način: „Država je ljudska zajednica, koja unutar određene teritorije (...) za sebe (sa uspehom) zahteva monopol na legitimno fizičko nasilje“. Jednačiti državu i nasilje deluje kontroverzno i surovo, ali to ne znači da je ovo jednačenje pogrešno. Ostale usluge ili tretmane moguće je relativno neproblematično dobiti i od nedržavnih institucija: obrazovanje, kulturu, medicinske usluge i tako dalje. Sa različitim nivoom državne kontrole, naravno, ali najčešće bez ekskluzivnog prava ili totalnog državnog monopola.

Sve do 17. veka, periodi naučne stagnacije bili su mnogo duži od perioda naučnog procvata ili renesanse. Međutim, kako navodi sociolog nauke Džozef Ben-Dejvid, tada nije bilo moguće uspostaviti kontinuitet jer je staro znanje najčešće bilo zaboravljano. Odnosno, trebalo je krenuti iz početka, i to obično sa nižeg nivoa od onog gde se nekad zaustavilo. Naučna tradicija antičke Grčke bila je potpuno zaboravljena u srednjovekovnoj Evropi, i samo je delimično iznova otkrivena tokom evropske renesanse.

Sokrat je najverovatnije ubijen iz političkih razloga. Insistirao je na istini, te pozivao na kritičko mišljenje i preispitivanje svega, pa i aktuelnog režima. Retke su vlasti koje će podržati ovakve pojedince u njihovoj nameri. Prvobitno, ideja režima bila je da se zbog svojih „zločina“ Sokrat protera ili „humano preseli“ na određeno vreme. Običaj je bio da optuženi sam sebi predloži kaznu, i svi su očekivali „dobrovoljno“ izgnanstvo. Mit kaže sledeće: smatrajući da nije kriv, Sokrat se tada narugao svojim režimskim sudijama (tražeći redovnu platu i besplatne ručkove kao kaznu), nakon čega ga dotični osuđuju na smrt.

Mikroorganizmi su najveći ubica ljudi u (novijoj) istoriji. Kako piše Džared Dajmond, sve do Drugog svetskog rata, više ratnih žrtava umiralo je od mikroba koje je sa sobom nosio rat nego od ratnih rana. Sve pompezne i posve nacionalne vojne istorije koje slave masovne ubice poput vojnih generala, zapravo bi u zvezde trebalo da kuju mikrobe tifusa, kolere, tuberkuloze, malarije, velikih boginja i slične.

U Srednjem veku, Evropa je svoje mrtve sahranjivala u blizini ili zajedno sa svecima, mučenicima i sličnim. Verovalo se da će ovi junaci pomoći pokojnicima nakon smrti. Individualizovano sahranjivanje se u Evropi pojavljuje tek oko 13. veka, iako je pre toga bilo prisutno u antičkom Rimu. Do tada, ljudima nije bilo toliko bitno da svako telo ima svoj poseban dom u vidu groba i nadgrobnog spomenika.

Pre oko 450 miliona godina, izumire 57 odsto bioloških rodova na planeti Zemlji. Razlog je pomeranje kontinenata ka južnom polu, što prouzrokuje globalni pad temperature, glacijaciju, opadanje nivoa mora i slično. Zatim, pre oko 250 miliona godina, izumire neverovatnih 83 odsto bioloških rodova, ili oko 96 odsto svih morskih i 70 odsto kopnenih vrsta. Oko razloga ovog nemilog događaja još uvek se diskutuje. Planetu je možda lupio asteroid, a možda je ponovo stvar u kontinentima i klimi.

Ljudski um je neprestani tragačza formama, kategorijama, modelima, grupama. Postupanje sa stvarnošću tako što će se delovi te stvarnosti grupisati po sličnosti i potom stavljati u mentalne fioke nešto je što ljudi svakodnevno čine. Da bi impozantna veličina ljudskog mozga uopšte mogla biti korisna u procesuiranju bolno raznovrsnih i vrišteće šarenih informacija iz sveta oko sebe, nužno je grupisati ih.