Aleksej Kišjuhas

Sve do 17. veka, periodi naučne stagnacije bili su mnogo duži od perioda naučnog procvata ili renesanse. Međutim, kako navodi sociolog nauke Džozef Ben-Dejvid, tada nije bilo moguće uspostaviti kontinuitet jer je staro znanje najčešće bilo zaboravljano. Odnosno, trebalo je krenuti iz početka, i to obično sa nižeg nivoa od onog gde se nekad zaustavilo. Naučna tradicija antičke Grčke bila je potpuno zaboravljena u srednjovekovnoj Evropi, i samo je delimično iznova otkrivena tokom evropske renesanse.

Sokrat je najverovatnije ubijen iz političkih razloga. Insistirao je na istini, te pozivao na kritičko mišljenje i preispitivanje svega, pa i aktuelnog režima. Retke su vlasti koje će podržati ovakve pojedince u njihovoj nameri. Prvobitno, ideja režima bila je da se zbog svojih „zločina“ Sokrat protera ili „humano preseli“ na određeno vreme. Običaj je bio da optuženi sam sebi predloži kaznu, i svi su očekivali „dobrovoljno“ izgnanstvo. Mit kaže sledeće: smatrajući da nije kriv, Sokrat se tada narugao svojim režimskim sudijama (tražeći redovnu platu i besplatne ručkove kao kaznu), nakon čega ga dotični osuđuju na smrt.

Mikroorganizmi su najveći ubica ljudi u (novijoj) istoriji. Kako piše Džared Dajmond, sve do Drugog svetskog rata, više ratnih žrtava umiralo je od mikroba koje je sa sobom nosio rat nego od ratnih rana. Sve pompezne i posve nacionalne vojne istorije koje slave masovne ubice poput vojnih generala, zapravo bi u zvezde trebalo da kuju mikrobe tifusa, kolere, tuberkuloze, malarije, velikih boginja i slične.

U Srednjem veku, Evropa je svoje mrtve sahranjivala u blizini ili zajedno sa svecima, mučenicima i sličnim. Verovalo se da će ovi junaci pomoći pokojnicima nakon smrti. Individualizovano sahranjivanje se u Evropi pojavljuje tek oko 13. veka, iako je pre toga bilo prisutno u antičkom Rimu. Do tada, ljudima nije bilo toliko bitno da svako telo ima svoj poseban dom u vidu groba i nadgrobnog spomenika.

Pre oko 450 miliona godina, izumire 57 odsto bioloških rodova na planeti Zemlji. Razlog je pomeranje kontinenata ka južnom polu, što prouzrokuje globalni pad temperature, glacijaciju, opadanje nivoa mora i slično. Zatim, pre oko 250 miliona godina, izumire neverovatnih 83 odsto bioloških rodova, ili oko 96 odsto svih morskih i 70 odsto kopnenih vrsta. Oko razloga ovog nemilog događaja još uvek se diskutuje. Planetu je možda lupio asteroid, a možda je ponovo stvar u kontinentima i klimi.

Ljudski um je neprestani tragačza formama, kategorijama, modelima, grupama. Postupanje sa stvarnošću tako što će se delovi te stvarnosti grupisati po sličnosti i potom stavljati u mentalne fioke nešto je što ljudi svakodnevno čine. Da bi impozantna veličina ljudskog mozga uopšte mogla biti korisna u procesuiranju bolno raznovrsnih i vrišteće šarenih informacija iz sveta oko sebe, nužno je grupisati ih.

Vratimo se na Uskršnje ostrvo. Na pomen ovog ostrva ljudi obično (pre)poznaju dve stvari. Prva su „moai“: neverovatno masivne i masivno neverovatne statue sa ljudskim likom dužobale. Druga, obično rezervisana za geografski svesnije pojedince, jeste izuzetna izolovanost ovog pacifičkog ostrva od ostatka sveta na kojem ima ljudi.

Uskršnja ostrva su najizolovanije parče naseljive zemlje na kugli zemaljskoj. Najbliža susedna polinezijska ostrva su oko 2100 kilometara zapadno, a najbliže kopno (čileanske obale) 3700 kilometara istočno. Mi ih danas poznajemo po skoro četiri stotine gigantskih statua sa ljudskim likom koje su (bile) ušorene dužobale. Najveća statua na ostrvu teška je 88 tona, i visoka kao zgrada od pet spratova. Stanovnici Uskršnjih ostrva nisu imali dizalice, mašine, metalne alate, tovarne životinje niti bilo šta drugo osim snage mišića. Da bi se ove statue napravile, prenosile i podigle, potrebno je mnogo ljudi, mnogo organizacije i mnogo resursa i blagostanja.

Romantična priča glasi ovako: 1950. godine, na japanskom ostrvu Košima, naučnici su počeli sa ispitivanjem ponašanja makaki majmuna. Dotične su hranili slatkim krompirom koji su ostavljali na peskovitoj zemlji. Jedna majmunica se dosetila da krompir opere u moru i time izbegne neugodna zrnca peska pod zubima.

Vest o rođenju klonirane ovce Doli mediji su sačekali sa razumljivim entuzijazmom. Biolog Ričard Dokins, u autorskom članku „Doli i slama među ušima“ za britanski „Indipendent“ (8. marta 1997. godine), uspeo je da primeti kako svi mi ostali ne uspevamo da primetimo jednu interesantnu stvar. Naime, kada se vest poput ove odigra, raspišu se kolumnisti i razlete reporteri, a po televizijskim kanalima umnože različite emisije, intervjui, okrugli stolovi, sučeljavanja i ostale forme, a na istu temu.