Boris Jašović

Kako je moguće, pitate se vi, da anarho-sindikalistički marksista po imenu Cipras naprasno olabavi svoje stavove, da to naposletku postane sumnjivo i "proverenom levičarskom asu" Dačiću? (Ovo bi se pitanje, samo u drukčijem kontekstu akrobatskih obrtanja stavova, moglo postaviti i u vezi sa Vučićem!) Dobro, a kako je moguće da nakon referenduma na kojem su Grci odbrusili NE belosvetskim kreditorima, Cipras progovori rečnikom dijametralno suprotnim od revolucionarnog vokabulara kojim se služio pre i uoči referenduma?

Kada je onomad irački žurnalista gađao cipelom Džordža Buša Mlađeg (i za dlaku promašio), Amerikanci su takvu aktivnost okarakterisali kao teroristički akt gnevnog pojedinca. Samo zahvaljujući nadljudskim instinktima, Buš je izbegao čvorugu na glavi - što bi se teško dogodilo da ga je zasulo više komada obuće. Rečju, da je predsednika Amerike u tom trenutku potkačila psihologija mase, Buš bi se i dan-danas vodio kao žrtva meteža. Ovako, nagrabusio je novinar koji je hitnuo cipelu (kasnije prikladno nazvanu "bušovka"), dok je jedini profitirao lokalni proizvođač obuće iz Turske.

Jednom ovdašnjem redovnom platiši električne energije stigla opomena od EPS-a da hitno uplati dug od 67 para, inače će mu na vrata pokucati izvršitelji. (Jesmo li to već u EU, a da toga nismo ni svesni?) Zar ovakav odnos državnih organa prema građanima-dužnicima nije dokaz da živimo u nemački preciznoj i evropski ekspeditivnoj državi? Hladnoj, proračunatoj i racionalnoj u isto vreme. Protestantski etičnoj i duhovito (nikako duhovno) kapitalističkoj!

Zamislite da Englezi krenu da asfaltiraju nekakav koridor 11 kroz one njihove pastoralne predele detaljno opisane u romanima Agate Kristi. Krenu oni tako da riljaju kad im se odjedared na putu ispreči gomila kamenih stećaka. Šta je to, pita tamošnji bagerista Džo? Stounhendž, gospodine, odgovaraju meštani - staro druidsko svetilište. Možemo li ga zaobići? Ne! Onda ruši, gazi, ravnaj...

Svakog normalnog člana SUBNOR-a ovih dana muči pitanje - da li bi se drug Tito, da je živ, opredelio za ruski ili američki gas? Ova hamletovska dilema opterećuje i Dačića (obaška Vučića), kao i kompletno rukovodstvo vrle nam vlasti - duboko ispresecano rusofilskim, odnosno evroatlantskim šančevima.

Za nezvanični početak ere televizijskih rijalitija u svetu, može se uzeti događaj koji se zbio marta meseca 1983. u Džeksonvilu (Alabama), kada se tridesetsedmogodišnji nezaposleni radnik Sesil Endrus polio benzinom na gradskom trgu i zatim kresnuo upaljač. Trideset sedam sekundi kasnije u pomoć su mu pritekli kamermani lokalne televizije, koji su prethodno bili zauzeti snimanjem celokupnog procesa Endrusovog samospaljivanja. Iste večeri na desetine miliona američkih konzumenata televizijskih formata, posmatralo je snimak čoveka koji bukti.

Pomoći drugu u nevolji čojstvo je i junaštvo - bez obzira da li druga štitiš od drugih (junaštvo) ili ga braniš od sebe (čojstvo). Međutim, kada dođeš na pomisao da ukradeš dnevnik iz škole i baciš ga u obližnji jarak, kako bi time pomogao drugu koji boluje od kečeva, ti zapravo na glavu obrćeš i čojstvo i junaštvo. Na stranu što takvim ponašanjem prilično odmažeš drugu.

Pomoći drugu u nevolji čojstvo je i junaštvo - bez obzira da li druga štitiš od drugih (junaštvo) ili ga braniš od sebe (čojstvo). Međutim, kada dođeš na pomisao da ukradeš dnevnik iz škole i baciš ga u obližnji jarak, kako bi time pomogao drugu koji boluje od kečeva, ti zapravo na glavu obrćeš i čojstvo i junaštvo. Na stranu što takvim ponašanjem prilično odmažeš drugu.

Kažu ukus je karakter, a karakter sudbina što, uzmemo li u obzir mehanizam povratne sprege, može značiti da kleta sudba proizlazi iz rđavog karaktera a ovaj iz lošeg ukusa. Drugim rečima, ako većina građana ove zemlje nosi gorak ukus u ustima, znači li to da će masa gorkih karaktera neizostavno izazvati sudbinu gorku? Ključ je u rukama građana, kao i uvek.

Ophrvan mnogobrojnim obavezama, rastrzan između Evrope i Rusije, Putina i Angele Merkel, prilično opterećen nadiranjem Velike Albanije s juga, i pod unakrsnom paljbom "miškovićevskih" medija, Toma je ipak nekako našao vremena da skokne do Kube. Tim patriotskim činom uspeo je da u javu pretvori životni sanak svakog drugog stanovnika Srbije da bar jednom u životu kroči na tle pomenutog rajskog ostrva. Naime, svojom nimalo jeftinom ekskurzijom u područje Bermudskog trougla, Toma je prištedeo i novac i nerve ovdašnjim "kuboljubima", budući da se u njihovo ime, kao predsednik svih građana Srbije koji prikupljaju novac da pod stare dane posete Kastrolend, vinuo ka predivnom i prijateljskom karipskom ostrvlju.

Obrali smo bostan. To je sad već evidentno stanje. Dečije priče za laku noć neutralizuju snove o premijerovom predizbornom obećanju o iskorenjivanju korupcije. Uostalom, Čomski (Noam) veli da je obraćanje građanima kao maloj deci proverena taktika medijskih manipulatora. U međuvremenu, epska bitka protiv korupcije odvija se tako dobro da smo na večitoj listi koruptivnih zemalja nazadovali za čak nekoliko mesta.

Obrali smo bostan. To je sad već evidentno stanje. Dečije priče za laku noć neutralizuju snove o premijerovom predizbornom obećanju o iskorenjivanju korupcije. Uostalom, Čomski (Noam) veli da je obraćanje građanima kao maloj deci proverena taktika medijskih manipulatora. U međuvremenu, epska bitka protiv korupcije odvija se tako dobro da smo na večitoj listi koruptivnih zemalja nazadovali za čak nekoliko mesta.

Srbija pati od hroničnog odlivanja mozgova. Mozgovi koji se odlivaju takođe pate jer nije lako napustiti rodnu grudu. Otadžbina pati pošto je napuštaju pametna i obrazovana deca. Biro rada pati jer će mu na evidenciji zafaliti izvestan procenat samosvesnih (nepartijskih) mozgova.

Ako su Štulić i Azra svojevremeno rokenrolizovali seljaštvo, a Bregović i Bijelo dugme poseljačili rokenrol, ko je u međuvremenu devastirao Praznik rada? Ko mu je, da tako kažem, oduzeo urbani šmek i pretvorio ga u ruralno vašarište? Odgovor nije tako jednostavan. Najpre, otkuda autoru ovih redova ideja da Međunarodni praznik rada poistovećuje sa tamo nekim rokenrolom? Ili, kakve veze imaju urbano i ruralno sa radničkim proslavama Prvog maja?

Hajka na zaštitnika građana koja se odvija u gebelsovskom stilu sezonskog lova na nepodobne, i koja predstavlja nepatvorenu politiku napredne stranke lišenu nepotrebnih demokratskih ukrasa, nastavlja se nesmanjenom žestinom. Digla se kuka i motika na ombudsmana jer, zašto bi (zaboga) ovu bitnu funkciju vršio neko ko nezavisno obavlja svoj posao, a ne recimo neki podoban aparatčik iz redova vladajuće partije?