Boris Jašović

Šta bi se desilo kada bi se Tači zaista teleportirao u Beograd a Stefanović krenuo da ga apsi? Ništa bitno, osim što bi se Srbija još jednom izblamirala pred svetom. Bez obzira što bi Stefanović, u prepoznatljivom stilu Harija Kalahana, preduzeo sve neophodne mere kako bi se Tačijevo hapšenje sprovelo u skladu s visokim standardima medijskog spektakla - pred brojnim TV kamerama i uz neizostavnu pomoć biber-spreja i elektrošokera.

Šta bi se desilo kada bi se Tači zaista teleportirao u Beograd a Stefanović krenuo da ga apsi? Ništa bitno, osim što bi se Srbija još jednom izblamirala pred svetom. Bez obzira što bi Stefanović, u prepoznatljivom stilu Harija Kalahana, preduzeo sve neophodne mere kako bi se Tačijevo hapšenje sprovelo u skladu s visokim standardima medijskog spektakla - pred brojnim TV kamerama i uz neizostavnu pomoć biber-spreja i elektrošokera.

Od kada ga znam, komšija Pero tvrdi da političari predstavljaju autentični oblik izvanzemaljskog života. "Pogledajte ih kakvi su, ko da su s Marsa pali", veli dok netremice prati dnevnik u pola osam naveče i zavija jeftin pijačni duvan. Pero je vatreni ljubitelj Spilbergovih filmova, posebno "Bliskih susreta treće vrste", pa mu je možda i zbog toga palo na um da se slična vrsta komunikacije svakodnevno odvija na relaciji političar - građanin. Prvi je, veli, autistični elijen - drugi je zbunjeni posmatrač zbivanja, dakle, njihov susret mora završiti katastrofalnom igrom gluvih telefona.

Uprkos utisku da je sloboda medija u Srbiji neupitna, ipak se čini kako sa njom nešto nije kako treba. Naizgled, sve je u najboljem redu. Medijska scena se šareni i šljašti, i po njoj definitivno defiluju brojni dnevnici i nedeljnici, bezbrojni televizijski kanali i radio programi. Zar to onda nije dokaz ultra-mega-giga mogućnosti medijskog izbora? Čitaš, slušaš, gledaš šta god poželiš i puca ti prsluk šta ti se servira. Medijske slobode cvetaju poput hiljadu cvetova u Mao Cedungovoj Kini. Član 50 Ustava Republike Srbije u potpunosti je ispoštovan. Jeeeeaaaaah!

U sociološkom pogledu, mladost predstavlja period života između detinjstva i odraslog doba. Stvari su po tom pitanju jasne? Međutim, ne i u zemlji Srbiji. Naime, Srbija ne bi bila Srbija kada i u ovoj sferi ne bi kuburila sa izvesnim kontroverzama. Uzmimo na primer fenomen produženog detinjstva, koji u potpunosti razara koncept mladosti. To je ono kad zdrav i prav "omladinac od 40 ljeta" još uvek živi sa tatom i mamom, poseduje diplomu državnog fakulteta, ali ne radi jer nema odgovarajuću partijsko-kumovsku vezu, i još uvek ne staje na "ludi kamen", jer roditelji zbog malih penzija nemaju love za svadbeno veselje.

E, da su Grci imali jednog Aleksanda Vučića, ne bi danas bili u krizi, reče ministar rada Vulin u Nišu, u okviru redovnog izlaganja na temu odbrane lika i dela predsednika vlade Republike Srbije. Tako se Vulin definitivno učvrstio kao Vučićeva verizija Tomine Stanislave Pak. Name, kad god predsednik države Nikolić malo nakrivi Drinu, njegova savetnica za medije, Stanislava brže-bolje krene da je ispravlja (što je u redu). S druge strane, kad god Vučić nešto ispali kako ne treba, kao ono za dve leve noge Partizanovih fudbalera, eto ga ničim izazvan ministar rada da pojasni, objasni i uzjasni u čemu se sastoji Vučićev doprinos istoriji čovečanstva. Gde bi nam kraj bio da je iz Edenskog vrta, umesto Adama, iskoračio Vučić sa knjigom em-em-emovskih reformi u naručju? Tako bi nekako izgledao Vulinov najnoviji "šta bi bilo kad bilo” panegirik vođi.

Konačno počinje dugoočekivana rasprodaja socijalnih stanova u okviru humanitarne akcije pod nazivom "Beograd na vodi". Vest je na Kanskom festivalu nekretnina i investicija obznanio gradonačelnik Mali, predstavljajući tom prilikom makete dvadesetospratnica koje će činiti ugaoni kamen budućeg stambeno-socijalnog kompleksa (nazovimo ga "Nelson Mendela"). Nije bitno što pomenute građevine još uvek predstavljaju arhitektonsku fikciju i što se rasprave o "Beogradu na vodi" održavaju na fiktivnim tribinama. Daleko je važnija činjenica da će se u tim dvadesetospratnim maketama jednog dana baškariti postmoderni lumpenproletarijat.

Provereni konsalting tezgaroš Toni Bler, kvazilevičar koji je dokusurio britanske laburiste, poznat kao poklonik planetarnog uterivanja demokratije tomahavk raketama i kasetnim bombama sa osiromašenim uranijumom - pokucao je na vrata Nemanjine 11.

Ko kaže da ministar Verbić nije žestok momak? Eto, konačno je tresnuo šakom o sto tako da se celokupna prosveta zatresla kao da ju je cunami udario. Dobro, nije to bio udarac poput onog kojim je Beli Bora u "Skupljačima perja" pravio srču do kolena - ali jeste udarac koji ministra definitivno prikazuje kao čoveka koji luk jede ali ga i miriše. Zanimljivo je da je ovaj kulinarski etos visoko cenjen u našem vazda izbirljivom etnosu.

Čak bi se i slepi analitičar oboleo od demencije zapitao da li su predsednik Bošnjačkog nacionalnog veća i bivši ministar bez portfelja jedna te ista osoba - mada nose isto ime i prezime i liče ko jaje jajetu. Kako to, zapitaće se ovdašnji poštovalac lika i dela Foksa Moldera. Tako lepo - delovanje građanina Sulejmana koji orbitira izvan ministarske fotelje i delovanje državnog funkcionera Ugljanina koji sedi u ministarskom sicu - dve su dijametralno suprotne stvari.

Ubica se uvek vraća na mesto zločina - tvrde prekaljeni znalci iz odeljenja za krvne delikte. Nakon drvlja i kamenja koje se s maglovitih litica izvršne vlasti survalo na ombudsmana - premijer je spakovao kofere i otputovao za Švedsku. Maršruta je u neku ruku logična budući da je upravo u perfektno uređenoj zemlji socijaldemokratije, Abbe i „akcionih“ filmova, pre više od dvesta godina rođena institucija Ombudsmana, iliti Zaštitnika građana.

Evropa Ciprasu više zamera to što ne nosi kravatu negoli što uručuje „korpu“ MMF-u. Tako vam je to kad imate jasnu ideološku poziciju i kad se ne libite da pokažete očnjake jačem od sebe. Odmah krenu da vas cene. Gotovo kao Golijat Davida nakon hica iz praćke.

U Srbiji se medijska situacija popravlja, utisak je Jadranke Joksimović, ministarke za evropske integracije. Pod tim se verovatno podrazumeva insuficijencija (auto)cenzure i medijske manipulacije. Jadranka je u pravu - nikakva sadistička cenzura, kamoli mazohistička autocenzura, nije moguća u zemlji pasioniranih ljubitelja pozorišne umetnosti.

Srbija se, prema strukturalno-funkcionalističkoj teoriji devijantnosti, kotira prilično visoko budući da u svojoj strukturi sadrži elemente anomije, disfunkcionalnosti i dezorganizacije. Zanimljivo je da se, prema es-en-es logici, o ovim tipovima devijantnih društvenih stanja ne bi smelo ni misliti a kamoli govoriti. Naime, za upravljačem državnog bolida sedi trust proverenih naprednih mozgova pa je stoga nemoguće postojanje nekakvih sistemskih devijacija. Međutim, da li je to baš tako?

Dobih pre neki dan na poklon grebalicu za struganje zaleđene vode sa šoferšajbne iliti preciznije strugalicu za grebanje leda sa šoferke. Kako bilo, poklonu se u zube ne gleda, pomislih, pa rukovođen ovom tradicionalnom krilaticom naših naroda i narodnosti prihvatih dar neuputne upotrebne vrednosti.