Boris Jašović

Dogodila se potkraj godine jeftina politikantska diskvalifikacija. Ime Desimira Tošića razbojnički je uklonjeno iz naziva ugledne nagrade koju JP Službeni glasnik dodeljuje od 2008. godine i to u dve kategorije - najbolja knjiga iz oblasti publicistike i najbolja kolumna.

Prosvetni radnici, to jest ljudi sa fakultetskom diplomom koji rade u verovatno najvažnijoj sporednoj oblasti društva koja se prosvetom zove, a prosveta je valjda isto što i prosvećivanje, što znači da učitelji, nastavnici, profesori u osnovnim i srednjim školama, takođe i gimnazijama, prosvećuju mlada pokolenja. Dakle, upravo ti dragi, obrazovani pedagozi, po svemu sudeći imaju, nećete verovati, pravo na štrajk.

Sećam se da mi je sintagma „žuti ljudi“ smetala još u ono vreme, kada sam sa nekih 12-13 godina prvi (i jedini) put čitao Kremansko proročanstvo. Verovatno zbog pritajenog rasizma koji je izbijao iz rečene sintagme - što nikako ne znači da su Tarabići propagirali gebelsovske ideje.

Ukoliko imate nesiguran posao na određeno vreme, ili onaj drugi na neodređeno - kobajagi sigurniji, ukoliko katkada zatrajete prekovremeno, a niste plaćeni za takvu vrstu „dobrovoljnog“ rintanja, ukoliko ste inače nedovoljno plaćeni za posao koji odgovorno obavljate, ili vam se diploma fakulteta (koju ste krvavo zaradili godinama guleći klupe ozbiljnih akademskih ustanova) uzima kao otežavajuća okolnost, ukoliko ste, dakle, kao zaposleni prinuđeni da trpite kojekakve skorojevićke gluposti tranzicionih biznismena jer „ima ko može da radi vaš posao, ako vam se isti ne dopada“, i ukoliko vaše lično dostojanstvo služi poslodavcu kao otirač za cipele, a vaš radni angažman kao predmet pacerskog ocenjivanja, ili ukoliko iz straha od gubitka radnog mesta pristanete na mobing ili kojekakve druge oblike zlostavljanja na radu - vi zasigurno spadate u kategoriju prekarizovanog radnika. (Prekaritet, francuski - precarite: nesigurnost, neizvesnost, nestalnost...)

„U svetu vladaju partaje. Narodno suverenstvo, narodna volja - to je sve iluzija. U svakoj suvremenoj državi većina ljudi ne misle svojom glavom, već veruju u mišljenje toga i toga ili, da rečem malo prostije, idu za izvesnim ljudima koji su im vođe i za koje oni misle da ih vode dobro...“ Ove vanvremene, dakle i danas aktuelne, redove napisao je Svetozar Marković u 19. veku, a ja ih prenosim iz njegove „Srpske obmane“ - spisa koji je pored „Patinog kuvara“ Ljubice Nenadović i Bardžisove „Paklene pomorandže“ štampan u Bigzovoj džepnoj ediciji tokom 70-ih godina prošlog veka.

Poklonu se, je li tako, u zube ne gleda. Znali su to i stari Trojanci te su prilično nekritički pristupili poklonu koji su im, u vidu drvenog hata prepunog naoružanih Grka, darivali Danajci. Posledica: pad Troje i ulazak tzv. Trojanskog konja u istorijski arhiv čovečanstva. Danajci su povrh svega navukli na sebe i stigmu podmuklih uručilaca destruktivnih poklončića. Čak je u starom Rimu, zahvaljujući pesniku Vergiliju, sentenca „čuvaj se Danajaca i kad darove nose“, postala hit u uzajamnom opštenju patricija i plebejaca.

I prolomi se nebo nad Nemanjinom 11 i zagrme Gabrijel poput stotinu topova: „Nema potrebe ubeđivati te, srpska vlado, da je mesto tvoje u krilu evropskome“.„Vaistinu nema potrebe“, reče srpska vlada smerno. „No, niko mi zabraniti ne može da odreknem se votke, balalajke i gasa. Turgenjeva, babuški i Staljina... Podmoskovskih večeri, Marije Šarapove i Putina.... Šta je bitnije od svega toga, reci mi o, Gabrijele?“ „Bitnije je okrenuti se ekonomiji, izgraditi poslovni ambijent koji će strane (nemačke naročito) investitore privući. U tome je tajna vaskolikog prosperiteta Srbije“.

Stari vic ide ovako: grupa duševnih bolesnika beži iz psihijatrijske ustanove. Od slobode ih deli nekih 50 zidova. Preskoče 10, a vođa će: „Jeste li se umorili, drugovi?” „Nismo!”, viču oni uglas. Preskoče još 20-ak zidova, a vođa će opet: „Jeste li se umorili, drugovi?” „Nismo!”, opet će složno oni. Preskoče na posletku 49. zid, ostao im je dakle još samo jedan, a vođa će pomalo umorno: ”Jeste li se umorili, drugovi?” „Jesmo!” „Onda predlažem da se vratimo nazad i sutra krenemo ponovo iz početka!”

Podne je, a Diogen zvani Pas, svećom traži čoveka po atinskom trgu. Već je prepešačio boga oca kilometara, ali mu potraga očigledno ne ide kako treba. „Pas mu... ne možeš naći čovjeka u ovolikoj masi, pa da si sam Zevs!“, žesti se Diogen, nekako više za sebe.

U Srbiji su radni ljudi i građani odavno pretvoreni u brojke te se pod hitno nameće pitanje metoda njihovog prebrojavanja. Čini se da državni organi različitih nivoa odlučivanja konačno uviđaju urgentnost ovog problema tako da su udarnički prionuli na posao.

„Kaznu UEFA prema našem savezu, najblaže rečeno, vidim kao kontradiktornu i nepravednu, šta god da bude navedeno kao obrazloženje i razlog za donošenje iste“, izgovorio je u dahu ministar sporta Vanja Udovičić, ocenjujući nepovoljni izveštaj iz Niona.

- Eto tako. Parada je protekla u savršenom redu, pokazali smo svetu da smo vojna sila za rispekt, „pincgaueri“ su delovali ko novi, razvukla sam kore za gibanicu... - premeće tako po glavi Dragica Nikolić dok s poslužavnikom na kojem zveckaju šoljice čaja hita ka predsedničkom salonu.

Poštar u kostimu serafima ulazi u nebeski salon ispunjen grimiznom svetlošću. Laganim korakom prilazi divanu na kojem Artur Šopenhauer nešto živo objašnjava Hani Arent.

Praksa da ljudi rade kako bi zaradili mesečnu platu, ministru Verbiću deluje kao zastareli i prevaziđeni oblik radne motivacije. On štaviše smatra da su se stekli svi neophodni uslovi za jednu posve novu paradigmu - rmbanje isključivo iz ljubavi, bez obzira na visinu i redovnost mesečnog prihoda.

Taktika vlasti je očigledna - permanentno namicati medijske poene kroz strategiju "reprodukovanja istovetnog". Jednostavnije rečeno, to vam je kada vlada (ili neko drugi, nije bitno) krene sa fiktivnim naduvavanjem balona da bi ga ubrzo nakon toga počela izduvavati - što redovno završava u prostoproširenom reprodukovanju statusa quo.