Boris Jašović

Kazano mehaničarsko-kamenorezačkim jezikom, premijer je kresanje plata i penzija naložio tek nakon što je prelomio. A prelomio je tek kad se uverio da u ovoj zemlji nema kritične mase koja bi se tome usprotivila. Čak i oni koji bi najmanje trebalo da ćute - prosvetni i zdravstveni radnici od kojih zavisi duhovno i fizičko zdravlje nacije, još uvek ćute. Valjda su zadovoljni postojećim platama pa ih smanjenje istih za tričavih deset odsto (dobro kad nije petnaest) ne pogađa direktno u nerv. Istina, nađe se poneki nastavnik ili medicinska sestra da između četiri zida hrabro podvikne premijeru, onako više za sebe, da ide u peršun – ali i taj pokušaj očajničkog vapaja na koncu ostaje marginalizovan pod udarima kolektivne ćutnje.

Gde bi nam kraj bio kada bi privreda „radila“ poput igre košarkaške reprezentacije? Ovako, i pored enormnog uspeha košarkaša u Španiji, domaća privreda gotovo da ne postoji. Ili pak postoji fragmentarno, u formi izduvanog balona koji čeka strane investitore da ga preduzetnički naduvaju. Drugim rečima, od privlačenja inostranih duvača privrednog balona zavisi sveukupni društveno-ekonomski razvitak ove zemlje - poručuju politički bastadurni s državnog vrha. Dobro, ali gde su u svemu tome košarkaši, pardon zaposleni?

Konferencije za štampu premijera Vučića postaju redovna pojava na televizijskom nebu Srbije, što bi trebalo obradovati svakog iskrenog poklonika serijskog programa u ovoj zemlji.

Ne gledam serije jer nemam vremena, a ni volje da se svakoga dana u istom terminu vežem za kutiju koju su nekada, pre interneta i Gugla, nazivali (mada se ona retko odazivala) „prozorom u svet“ .

Da li zbog toga što mu je parče hartije pod nazivom "ed memoar" uručio Davenportov zamenik Oskar Benedikt lično, dakle prema uzusima evropske birokratske hijerarhije drugorazredni činovnik, a to kod našeg naroda po automatizmu stvara utisak kako ništa ozbiljno nije u pitanju jer da jeste verovatno bi se šef delegacije EU u RS već uputio ka Srbiji odlomivši pritom parče godišnjeg odmora;

Zagrebački rok sastav Roboti imao je polovinom 60-ih pesmu istog naslova. Bijelo dugme je dvadesetak godina kasnije objavilo dvostruki koncertni album koji se tako zvao.

Ponovo se na javnom servisu, u udarnom terminu, prikazuju Srećni ljudi. Naredni podatak nije bitan, ali trebalo bi da je u pitanju jubilarni peti put kako potpisnik ovih redova prati avanture familije Golubović. Međutim, to je prava sitnica u poređenju s brojem odgledanih ciklusa Boljeg života - televizijske serije koja u popkulturno-istorijskom smislu predstavlja „labuđu pjesmu“ yu-socijalizma.

Vratih se prošle nedelje (sa familijom) iz Crne Gore. Razume se vozom - kako i dolikuje avanturističkom duhu kaljenom na filmovima Stivena Spilberga. Uostalom, 16 i po sati klackanja (tamo i nazad), trošnom prugom Beograd - Bar, u svakom pogledu pripada avanturističkom žanru. Ekstremnijem od avantura animiranih vozova, odnosno lokomotive Tomasa i njegovih drugara.

Tekst koji sledi predstavlja atipični mozaik svega i svačega (naročito ovog poslednjeg), i prvenstveno služi kao ad hok osveživač tekuće kolumne. Akcija važi samo danas!

Letnje podne ispod palme na obali mora (T. Zdravković), idealno je vreme za sagledavanje različitih aspekata turobne (miljama udaljene) stvarnosti. Što bi rekao Dante Aligijeri (u prevodu Mihovila Kombola): „Mi vidimo tek udaljene stvari, ko što kod ljudi slaba vida biva.“

Ima Gvido Tartalja u svom bogatom pesničkom opusu jedan prilično dobar haiku koji glasi: „Grad / okovan u verige / glad / i brige“.Sad, razmislite časak - koliko bi se procenata belosvetskih gradova pronašlo u pomenutim stihovima? Tvrdim preko 97 odsto - sociologije mi grada. Jer pazite, globalizam hara planetom tako da i u plutokratskim naseobinama tzv. Prvog sveta egzistiraju favele kao presađene iz gradova tzv. Trećeg sveta. Štaviše, retke su zemlje u kojima gradske favele izgledaju sofisticirano - kao recimo u Švedskoj. Čak i Njujork ima jednu po imenu Harlem. Radi se o getu „kroz koji se američki policajac kreće kao okupacioni vojnik u neprijateljskoj zemlji“, kako to pun pravedničkog gneva veli esejista Džems Boldvin u „Pismu iz Harlema“.

U Srbiji se u poslednje vreme dosta toga vrti oko cifre 30.000. Na primer, prosečna plata radnog čoveka i građanina (uprkos novom zakonu o radu) iznosi 30.000 dinara. Vladin vozni park (uprkos najavljenoj štednji) broji 30.000 automobila. Skupština opštine Aleksinac (uprkos siromaštvu ovog grada) izdvojila je 30.000 evra za adaptaciju opštinskog WC-a itd. Primera ima još, ali pomenuti slučajevi prilično dobro oslikavaju društveno-političko stanje u zemlji, pa ćemo se stoga zadržati na njima. Ali, krenimo unatraške.

Da li ste ikada videli harmonikaša bez zlatne brazletne oko desnog ručnog zgloba? A da li ste videli TV voditelja bez ručnog sata veličine brodskog kompasa? Moguće je i da jeste, ali zapitajte se - u kolikom procentu slučajeva.

Današnje kviz pitanje glasi - ko je Slobodan Milošević. Odgovor je - dečko koji obećava. Za one sklone zaboravu, reč je o istoimenom filmu Miloša Radivojevića s početka osamdesetih godina prošlog veka u kojem se tipični konformista Slobodan Milošević (Aleksandar Berček), nakon što ga devojka Maša (Dara Džokić) odalami veslom po glavi („tata, ubila sam Bobana!“), preobražava u ekstremnog nekonformistu - neku vrstu socijalističkog Džejmsa Dina.

Šta mislite koliko prosečan ljubitelj fudbala (pod uslovom da nije starac Fočo od stotinu ljeta) može ukačiti svetskih prvenstava u životu? Petnaest, dvadeset, ili više? Ukoliko pođemo od pretpostavke da savremeni kreditni rob, za razliku od srednjovekovnog kmeta, i pored hroničnog stresa kojem je izložen može dogurati bar do osme banke - odgovor je oko dvadeset.