Boris Jašović

Osim naslova, redovi koji slede nemaju mnogo veze sa filmom Dragana Kresoja, što ne umanjuje činjenicu da se sintagma „original falsifikata“ poprilično uklapa u celu ovu ujdurmu oko navodnog Stefanovićevog plagiranja doktorske disertacije.

Šta povezuje Pinočea, Deng Sjaopinga, Margaret Tačer, Regana, Mundijal u Meksiku i Vučića? Nije teško - neoliberalizam. Ali, krenimo redom.

Deca su naše najveće bogatstvo, jer na mladima svet ostaje. Tako barem glasi dobro poznati kauzalitet. Obrni-okreni pouka je ista - čuvajmo decu kano zenicu oka svog, jerbo je budućnost u pitanju. A kad je svijetla budućnost po sredi, tu ne sme biti zezanja. Nevolja je samo što postoje i daleko mračniji pogledi na futur. Uzmimo na primer starog pesimistu Emila Siorana, koji na jednom mestu kaže da više niko ne zavidi mladima, jer je poznato da će budućnost biti zastrašujuća.

Naslov ovog teksta nije sarkazam. Još manje je parodija na bazično geslo jugoslovenskog socijalizma. Ponajmanje je pokušaj da se upotrebom društveno-političke parole iz prohujalih vremena umanji etički potencijal solidarnosti. Ni govora o tome. Reč je naprosto o deskripciji trenutnog stanja međuljudskih odnosa u jednoj katastrofičnoj situaciji.

Nema više socijalliberala kao što je bio Džon Stjuart Mil. Možda eventualno Brus Springstin iz perioda bez prebijene kinte - ali nije provereno. Nasuprot tome, čini se da su se danas mnogi (čak i neki ovdašnji) odmetnuli u neoliberale. Problem je što neoliberalizam sam po sebi predstavlja kontroverzan pojam, tako da i sami neoliberali katkad veruju da su zapravo neokonzervativci koji uobražavaju da su u stvari razočarani liberali. Komplikovano dozlaboga.

Pitajte prosečnog stanovnika Srbije ko je najveći revolucionar u istoriji ljudskog roda i odgovoriće vam kao iz topa: „Lekar iz Rosaria koga je na ikoničnoj fotografiji s beretkom ovekovečio Alberto Korda. Ukratko, Ernesto Gevara de la Serna“.

Pred vama je jubilarno dvestoto izdanje kolumne „Iz kornera“ iliti minimalistički esej o vrućem krompiru. (Uzgred, ako želite da saznate kakav je osećaj pisati 3.500 karaktera nedeljno, uzmite četku u ruke, potom 200 puta zaredom ofarbajte tarabu tetke Poli i istovremeno slušajte ekspoze Aleksandra Vučića.) A sad esej.

Da mi je neko pre izvesnog vremena rekao kako Slovenci ne simpatišu Amerikance, to jest da zauzimaju visoko sedmo mesto na Galupovoj top-listi američkih nesimpatizera, kazao bih mu da se šali. Štaviše, uvek bih na potencijalnom turniru Ujka Semovih fanova tipovao na Slovence.

Stezanje kaiša je korisna delatnost, pogotovo ako ste građeni kao špageta - bar vam pantalone neće spadati svakoga časa. U suprotnom, možete imati izvesnih poteškoća sa teritorijalnim integritetom „pivskog stomaka“ - što može biti neprijatno iskustvo ukoliko niste član vladajuće partije.

Bio sam klinac kada su boksovali Tajson i Spinks. Ipak, dobro se sećam kako su ljubitelji „plemenite veštine“ (herojski prkoseći pundravcima karakterističnim za iščekivanje važnog događaja), jedva dočekali dugo najavljivani meč.

Zatražite od slučajnog prolaznika da vam navede tri pozitivne karakteristike socijalističke Jugoslavije i videćete da će se bar jedna od njih odnositi na bezbedonosnu situaciju u zemlji. Nekada ste mogli prespavati u parku (pod uslovom da je letnji vakat), a da vam tom prilikom ne zafali dlaka s glave. Otprilike ovako nekako glasi jedan od ključnih argumenata koji ide u prilog tezi da se u pseudosocijalizmu životarilo bolje nego u današnjem kvazikapitalizmu.

O izborima je najlasnije pisati sa bezbedne distance. Najbolje je pustiti da prođe neko vreme, na primer čitav jedan mesec. Najpre, to je period političke inkubacije u kojem uzajamna pregovaranja između partijskih delatnika dostižu vrhunac tako da vam svaka informacija tipa ko će s kim i ko će u koju fotelju deluje kao suvo zlato. Nasuprot tome, svi oni koji su imali potrebu da nešto kažu povodom izbora već su to učinili u prva tri dana nakon izbora, pa ste apsolutno bezbedni od eventualnih pogrešaka prilikom potonjih analiza postizborne situacije.

Svi oni koji su se odvažili na eliminaciju pušačkog poroka polako ali sigurno (a da toga nisu u potpunosti svesni) upadaju u jedan drugi, ništa manji porok. Postaju zavisnici od tzv. elektronske cigarete. To je toliko uzelo maha da je dovoljno osvrnuti se oko sebe i videti jedan potpuno novi sloj uživalaca el. cigarilosa.

U Holivudu Oskar obično zapadne najboljem filmu, a Zlatna malina najgorem. Takva je kosmička (ne)pravda u globalnoj fabrici snova. Nekome dopadnu opanci a nekome obojci - s tim što se katkada (doduše retko kada) desi da obojak prevaziđe i sam opanak. Bilo kako bilo, Malina je ove godine pripala naučnofantastičnom ostvarenju Najta Šajmalana „Nakon Zemlje“.

Zid išaran grafitima. Ispod ukrivo ispisane i na nekoliko mesta zamrljane poruke "edite ovna mi smo pioni“, zalepljen poster sa natpisom: Demokratija na staroj adresi. Fale jedino ulica i broj. Izazov za svakoga ko je bar jedanput u životu poželeo da bude privatni detektiv-poštar. Samo treba otkriti adresu na kojoj stanuje tetka Demokratija i Orden inspektora Ognjena Strahinjića sa zlatnim vencem je već tu - na reveru.