Boris Jašović

Pre ravno 180 godina, dakle godinu dana pre donošenja Sretenjskog ustava, knjaz Miloš (zamišljen) odmara na minderluku, srče vrelu kahvu i odbija kolutove dima iz čibuka. Na vrhuncu je moći, proglasio je da zemlja pripada onome ko je obrađuje i tako potakao narodnu masu da se poletno privati akcije krčenja stoletnjih šuma i ograđivanja zelenih pašnjaka - obaška šljivici i livade širom zemlje Srbije...

Uvod: Kao u lošem krimiću iz sedamdesetih, srebrna „tojota“ mili periferijskim drumom. Zraci sunca odbijaju se od karoserije na kojoj se boja još nije osušila. Automobil nov - tek sišao sa pokretne fabričke trake.

Izgleda da nas je bog vetra Eol ovoga puta poštedeo (ipak su parlamentarni izbori na pomolu). Zato je samo sedmicu i kusur dana nakon olujne apokalipse temperatura vazduha u Srbiji porasla za čitavih dvadeset stepeni. Ništa strašno - osim male havarije na telefonskom aparatu Nade Macure usled besomučnih poziva hroničnih pacijenata.

Čin prvi. (Negde u Briselu, levo od Atomijuma.) Nakon dvadeset i neke runde razgovora između Beograda i Prištine o normalizaciji uzajamnih odnosa, desilo se čudo - pao je prvi zagrljaj između Dačića i Tačija!

Desilo se ono što je pisac ovih redova još pre tri nedelje nagovestio u "Šerbetu od baklave" - Vučić je građanima Srbije obećao prevremene parlamentarne izbore!

Konačno, nakon deset nedelja, dočekah priliku da uskočim u ad hok ulogu televizijskog kritičara, što upravo ovog momenta i činim! Elem, završetak prvog dela ratne trilogije: 1941.-1945., pod nazivom „Ravna gora“, ostavlja za sobom dva podjednako snažna utiska. Prvi je da će serijal, ukoliko reditelj Bajić nastavi sa dosadašnjim natenane portretisanjem ratnih (ne)prilika, po dužini trajanja nadmašiti mamutsku „Dinastiju“ i dugometražne doživljaje Blejka Karingtona.

U ove blage dane, dok na jelkama još ukrasi šljašte, kao kad su ih pažljive ruke vadile iz kutija za cipele i vešale o plastične grane zelenih boja, truda je vredno ponovno prelistati kakvog klasika društveno-političke misli.

„Rekoh sebi moj bože koliko demagogije sustavno poređane u artiljerijske salve... I kako je do neprepoznavanja dovedena suština prevare!“ Štulić je još osamdesetih godina prošlog veka, pesničkom intuicijom dabogme, prepoznao suštinu balkanske politike koja se, gle čuda, nije preterano menjala svih ovih godina.

Nedostatak dasaka u glavi, ako ćemo prema drevnom narodnom verovanju, može predstavljati ozbiljan hendikep za prosečnog homo sapiensa. Radi se o tome da je čoveku (egzistencije radi) neophodna bar jedna odskočna daska u životu.

Po svemu sudeći, „narcistička kultura“ dostiže svoj vrhunac u globalnom selu. Usponu fenomena (narcizam plus individualizam - jednako podbuli egoizam) doprinosi i razvoj mobilne telefonije.

Ko je gledao holivudsku SF komediju “Dan nezavisnosti” pamti scenu u kojoj se predsednik najveće vojne sile na svetu obraća rodoljubivoj svetini (sa sve mikrofonom u ruci poput kakvog vokalnog soliste - amatera) i to u krajnje odsudnom času, neposredno pred odlučujući vazdušni okršaj s daleko nadmoćnijim vanzemaljskim neprijateljem.

Ko o čemu - Pajtonovci o povratku na daske koje život znače, a ministar Bačević o „niklovanju“ - čistom kano jutarnji prestonički vazduh. Prekoren da tera mak na konac, ministar rudarstva uverava javno mnjenje kako je nikl u rangu suvog zlata.

Običnom smrtniku - tipičnom radnom čoveku i građaninu, pod uslovom da nije pingvin ili polarni medved, boravak na vrhu ledene sante može izgledati kao američki horor B produkcije.

Kao da je juče bilo kad su drugovi Đia i Liu došli u Partizan da igraju fudbal. Bilo je to u drugoj polovini osamdesetih godina prošlog veka, kada su se kineske radnje jedva nazirale na horizontu. Eventualno ste ih mogli opaziti u nekom kung-fu filmu, što znači da je kineska prodavnica u vreme zalazećeg jugosocijalizma predstavljala čistu SF egzotiku.

Ko bi pretpostaviti mogao da će nam se primitivni oblici zajednice iz osvita civilizacije, poput „navijačke horde“ koja sve pred sobom ruši i pali, vratiti kao bumerang u dvadeset i prvom veku? Možda jedino oni, bizarnim pretpostavkama skloni, koji svet oko sebe posmatraju postmodernističkim cvikerima sa dioptrijom, a la dno tegle od pekmeza!