Boris Jašović

Leto je godišnje doba kada politički radnici tradicionalno razvlače zapaljive teme ko što pekari razvlače testo za burek. Rastežu ih iz dana u noć, iz nedelje u sedmicu, sa novinske šlajfne na tiskovni stubac, iz podnevnih vesti u celovečernje dnevnike, sa ultimativnih brifinga na konferencije za štampu. Mrse konce u golema klupka dok raspetljavanje istih planiraju za poznu jesen kada dunje kise.

Ukoliko živite u Srbiji, stari ste između 29 i 35 godina, visoki između 191 i 193 cm, težite 102 kg, imate crnu kosu, plave oči i poriv da u svakoj prilici govorite istinu (što na um to na drum) - onda nema sumnje da ste vi Supermen.

Mi ljudi verujuća smo bića. Bez rezerve verujemo u mnogo što šta, ali i u još ponešto s rezervom. Bogobojažljivo verujemo u Boga - samim tim i u zagrobni život. Razume se i u paket aranžman koji uz to ide: raj, pakao, čistilište. Čak i kad smo ateisti, verujemo. Recimo da Bog ne postoji. Kao nihilisti verujemo da posle smrti sledi jedno veliko ništa. Verujemo u duhove, vampire, razne spodobe i vanzemaljce. Verujemo u apstrakcije kao što su sloboda, pravda, demokratija, tržišna privreda, nacija... Kao direktni potomci Adama i Eve verujemo i u ljubav (za nju dajemo sve).

Prvi pobednički Vidovdanak u modernoj istoriji Srbije obeležen je na Ušću - tom, kako bi se reklo, istorijskom raskršću političkih i estradnih spektakala u proteklih nekoliko decenija. Slučajno ili ne, tek prvi europski Vidovdan začinjen je hitovima „Cvetka zanovetka“. Svirka na tankoj granici između folka i roka (možda i zbog toga što je izvode naizgled bivši hevimetalci), otegla se do duboko u noć.

Ovih dana pažljivo pratim dešavanja na malom mundijalu u Brazilu. Po tome se recimo ne razlikujem od bilo kojeg ljubitelja najvažnije sporedne stvari na svetu. Eventualno možda po tome što (uprkos „skandinavskom“ standardu države Srbije), bravure fudbalskih majstora ne posmatram uživo sa tribina Marakane ili nekog drugog egzotičnog stadiona bratskog nam kofilenda. Ali tako je to u vremena krizna.

Ovih dana učimo kako crna tačka na karti sveta ne mora obavezno da predstavlja rđav znak. Mada, da se ne lažemo, crna tačka gotovo uvek predstavlja rđav znak.

„Nestanak javnog čoveka“ Ričarda Seneta spada u top pet socioloških studija koje obavezno treba pročitati. U suštini, reč je o analizi javnog i privatnog života u prethodna tri-četiri veka uključujući pikantne detalje iz društvene svakodnevice. Posebno su zanimljive epizode koje se tiču razvoja ulične mode i urbaniteta, što će sve skupa imati određenog uticaja na formiranje javnosti u velikim gradovima Evrope. Kao i do transformacije kosmopolitskog čoveka na Zapadu.

Ukoliko nekom slučajnom zgodom ne pripadate plemenu izumitelja tople vode, to jest ukoliko još niste otkrili da Međunarodni monetarni fond ne predstavlja organizaciju baziranu na bezinteresnim humanističkim sentimentima, vreme je da to otkrijete.

„Ako se pročiste vrata percepcije,sve će se pred čovekom ukazationakvo kakvo jeste: beskrajno“Vilijam Blejk

Ukoliko ste kojim slučajem čitali „Razgovore sa Staljinom“ Milovana Đilasa, onda vam je svakako poznato kako su prolazile pojedine delegacije koje je drug Stari slao drugu Kobi. Setićete se kako se još marta 1944. godine prva od tih delegacija avionom uputila iz Bosanskog Petrovca ka Moskvi - preko Barija, Valete, Kaira, Damaska, Teherana i Bakua. I kako je ta avantura zapravo proistekla iz Titove želje da se u četiri oka ispitaju eventualne Staljinove zamerke na račun rada KPJ.

Oni sa slabijim srcem nikako ne bi smeli da listaju statistički bilten Srbije. #$7ak ni u paklenoj dokolici. Ni u pauzama udarničkog popunjavanja ukrštenih reči. Ni pod razno. Jer, sudeći prema pitoresknim statistikama koje nas godinama sablažnjavaju sa stranica dnevne štampe, ispada da je Srbija u takvoj socijalnoj nevolji da je u njoj čak i blohovska nada ostavljena bez nade.

U maju mesecu pre tri godine preminuo je plodni američki glumac Denis Hoper. Sudeći prema broju filmova koje je snimio, mogao bi se porediti s našim Batom Živojinovićem ili još bolje sa Mićom Tomićem, budući da je u karijeri odigrao priličan broj epizodnih uloga. Bez obzira da li se radilo o "šenutom" foto-reporteru iz Kopoline "Apokalipse" ili manijakalnom tipu iz Linčovog "Plavog somota", Hoper je svakom svojom rolom farbao celuloid neizbrisivom bojom upečatljivosti. Pa čak i kad je prihvatao angažmane u treš ostvarenjima poput drugog dela "Teksaškog masakra motornom testerom".

Ukoliko ste ponosni vlasnik jugoslovenske novčanice od 10 dinara i pritom je čuvate u kakvoj knjizi zarad povremenog buđenja nostalgičnih sentimenata, onda nesumnjivo znate da se na tom ispresovanom parčetu hartije zemljane boje nalazi nasmejano lice jednog radnika. Međutim, nije u potpunosti izvesno da li vam je poznato ime i prezime tog čoveka? Mnogi veruju kako je reč o rudaru Aliji Sirotanoviću, mada je zapravo reč o livcu Arifu Heraliću. Eto naoko malog logičkog nonsensa za početak. Nonsens se, međutim, preokreće u svoju suprotnost kada Aliju i Arifa postavimo u odnos simbola i znaka. Jer poznato je da znak konkretizuje stvari dok ih simbol uglavnom apstrahuje.

Lemi Kilmajster - prima violina Motorheda, jedan je od prvih rokera koji su probili led muziciranja u Titovoj Jugoslaviji. Zbilo se to „ludih šezdesetih“, što je možda razlog zbog čega je Lemi često s ponosom isticao svoj boravak u najprogresivnijoj zemlji socijalističkog bloka. Naime, svako ko imalo sumnja u istinitost sintagme lude šezdesete treba da zamisli dvadesetogodišnjeg Lemija kako praši „fendera“ u instrumentalnoj kohabitaciji s jugoslovenskim vojnim orkestrom.

Jedan od znamenitijih predstavnika Frankfurtske škole Teodor Adorno objavio je 1950. godine (sa grupom saradnika) studiju pod nazivom Autoritarna ličnost. Namera im je bila da utvrde vezu između antidemokratske orijentacije i autoritarne strukture ličnosti povezane sa antisemitskim stavovima. Stoga su konstruisali instrument za (ukratko rečeno) merenje stepena autoritarnosti - tzv. F-skalu.