Boris Jašović

Teško se može braniti teza da su vanzemaljci bili sebični prema Srbiji. Podarili su nam Rtanj na primer, možda i koju banju pride. Na taj način su nam, vrlo moguće, odaslali jasnu poruku da se u dalekoj budućnosti (to jest sada) ozbiljnije pozabavimo turizmom - delatnošću od presudnog značaja za društveni prosperitet Srbije.

Sigurno ste nekada prelistavali neku od onih zbirki mudrih izreka koju su vam za rođendan poklonili dobronamerni prijatelji, u nadi da ćete čitanjem te beskorisne knjižice postati pametniji. Verovatno vam je nekada iz nekog razloga zatrebalo mišljenje izvesnog mudrog velikana o nečemu, recimo, o ljubavi.

Krajem meseca navršiće se tačno pedeset godina otkako je drug Stari održao prigodan govor u fabrici „Ivo Lola Ribar“. Tema: „Uticaj radniče klase na očuvanje bratstva i jedinstva“. Maršal je tog 29. 12. ‘62. poručio radnicima sledeće: „Vi vidite da su vaši interesi zajednički. Ovdje Srbin nema druge interese nego što ih imaju Bosanac, Hrvat, Makedonac ili netko drugi. I baš na tom zajedničkom interesu vi treba da gajite bratstvo i jedinstvo i da suzbijate svaku tendenciju koja bi imala šovinistički karakter.“

Prošle nedelje su premijer Ivica Dačić i predsednik udruženja „Poslodavac“ Miodrag Kostić prijateljski i u veseloj atmosferi proćaskali o novom Zakonu o radu. Kostić je tom prilikom izrazio nadu da će se unapređenje radnih odnosa u Srbiji uskoro odvijati po uzoru na azijsko podjarmljivanje radnika.

Verovatno ne postoji ljubitelj pajtonovskog humora (ili je u pitanju redak primerak) koji nije kadar da navede bar pet-šest scena iz legendarnog „Svetog grala“. Potpisniku ovih redova, kao poštovaocu lika i dela „Montija Pajtona“, ali i kao vršnjaku pomenutog filma, posebno je interesantna scena u kojoj kralj Artur, koga u filmu nadahnuto igra Grejem Čepmen, nailazi na odrpane i blatnjave seljane - muža i ženu (Majkl Pejlin / Teri Džons), inače pripadnike lokalne anarhosindikalne komune.

Kao stotinu metara paklenog sprinta. Kao stotinu minuta napetog političkog trilera. Kao stotinu metara prsno. Tako je prvih stotinu dana izvršne vlasti prohujalo pored nas, sa sve vihorom pride. Spektakularnih rezultata nije bilo. Pod uslovom da se u spektakularne rezultate ubrajaju uspesi u realizovanju ključnih tačaka iz Dačićevog ekspozea: savladavanje socijalne apatije, stvaranje uslova za porast životne snage naroda, zapošljavanje i pokretanje Srbije.

Znate li za onog istinoljubivog kolportera koji je kod Đerma prodavao dve „istine“ za dva dinara? Pretpostavimo da se i pored dobrog reklamnog trika nisu baš svi zaletali na obe „istine“. Jedni su verovatno kupovali „Demokratiju“. Drugi su isključivo pazarili „Borbu“. Nije isključeno da je bilo i onih kojima je od istine ionako pucala glava pa su zaobilazili kupovinu „štampanih istina“. Kao što je bilo pravih komparativnih analitičara spremnih da plate jednu i dugu „istinu“ samo da bi otvorili vrata percepcije.

„Muzika prevazilazi granice, ona predstavlja univerzalni jezik, izraz čovečanstva kroz zvuk, umetnost koja nas dodiruje sve, bez obzira na to odakle dolazimo ili koji jezik govorimo.“ Ukoliko je neko možebiti pomislio da citirane misaone partiture pripadaju intervjuu koji je Ledi Gaga podarila čitaocima najnovijeg izdanja „Plejboja“, onda takav mora biti razočaran tačnim odgovorom koji sledi.

Tačno šezdeset šest godina nakon što je u Nirnbergu obešen nacistički ideolog i rasista Alfred Rozenberg, Kruševac je postao sinonim za rasizam. Zasluga za ovu nimalo laskavu titulu u potpunosti pripada posebnom soju „navijača“ koji rado koriste onomatopeju kao način vlastite navijačke ekspresije.

Koliko je samo stihova koji tretiraju jesen. “Svirajte mi jesen stiže”... “Jesen je plakala s tobom”… “Jesen stiže dunje kise”… “Jesen u meni caruje”… “Vidi da nije možda stigla jesen, traži i naći ćeš u sebi truo hrast”… Nabrajanje bi moglo da potraje, što samo dokazuje da jesen predstavlja jedno od poetičnijih godišnjih doba.

Predsednički izbori u Americi tradicionalno izazivaju plimu interesovanja u Srbiji. I taj fenomen ne postoji od juče. Latentno uverenje da Srbija predstavlja jednu od tri ključne stavke u spoljnopolitičkom tefteru Ujka Sema ovde se odavno zapatilo. I da stvar bude interesantnija, takvo jedno iracionalno uverenje nikako ne jenjava. Zato se pred svake izbore za predsednika Amerike javnost u Srbiji uskomeša - skoro pa kao pred domaće izborne okršaje.

Kve? Kvalis? Kvanta? To su fundamentalna pitanja kojima su baratali stari Latini prilikom pronalaženja najcelishodnijih rešenja unutar vlastitog urbanitasa. Danas, između ostalog, pitanja šta, kako, koliko uglavnom čine ugaoni kamen dobrog tabloida. Šta je poznata osoba Y pojela za doručak? Kako se komadić sira iz bureka koji je legendarna osoba Y papala za doručak zaglavio baš između trojke i četvorke? Koliko je tačno "vipovaca" i u kojoj formaciji sedelo kraj izuzetne osobe Y za vreme "doručka u pola tri po podne"? I tako dalje, sve u tom (be)smislenom ritmu.

Naši političari mlogo voledu da se slikaju. Retko se kada štede u tom smislu. Naročito kada im objekti na kojima, sa kojima, pored kojih, ili u kojima to čine donose kamaru političkih poena. Uzmimo za početak ključne aktere naše političko-estradne scene i njihova udarnička fotografisanja. Mrkonjić na mostu; Vučić na stiroporu; Dulić sa škriljcima itd.

Negde između „putujućeg predsedničkog cirkusa“ i „deda Avramovih reformi“ prostire se parče vremena u kojem su građani Srbije živeli kao milijarderi. Bilo ne ponovilo se, što bi rekle naše babe. Prosečna plata u milijardama dinara nije se mogla sabiti u novčanik standardnih dimenzija, pa čak ni u onaj kelnerski, u obliku razvučene harmonike, tako da su mnogi umesto šlajpika koristili kese.

Postoji više vrsta predviđanja. Predikcija starca Milisava u vezi s predstojećom apokalipsom te šake preživelih Srba pod senovitim stablom kruške spada u niži oblik predviđanja, jer je bazirana na viziji koju je teško proveriti u praksi - naročito ako je još prožeta i elementima svetog duha. Malčice se bolje kotiraju sekularne vizije političara („imamo viziju privrednog oporavka zemlje“) budući da