Boris Jašović

Na Dan republike 1978. godine odigran je 63. večiti derbi. Legendarni sastavi obećavali su spektakl. S jedne strane Borota, Santrač, Prekazi, Klinčarski. Nasuprot njima Muslin, Savić, Krmpotić, Šestić. (Da su kojim slučajem samo povlačili konopac na Stadionu JNA, bilo bi to nezaboravno epsko povlačenje.)

Fudbal se gleda zbog golova, a o golovima se po pravilu brinu centarfori. Bekove s druge strane retko ko pominje mada je notorna istina da napad kreće iz odbrane. Drugim rečima, bez stamenog odbrambenog bedema ne može biti ni efikasnog napada što znači da libero zauzima istaknuto mesto u fudbalskoj „manufakturi“.

Znate li da je Abbey Road najprodavaniji vinil u SAD? To je onaj čuveni album Bitlsa sa još čuvenijim omotom na kojem su popularni čupavci ovekovečeni dok jedan za drugim prelaze pešački prelaz na putu ka muzičkom studiju „Abbey Road“.

Tri mlade Ruskinje - pankerke, članice grupe Pusi rajot, optužene su za huliganizam i versku mržnju i mesecima se nalaze u pritvoru. Zastrašujuća optužba u potpunoj je nesrazmeri sa onim što su djevuške zaista učinile, a to je izvedba pank molitve u jednoj pravoslavnoj crkvi.

Nabasao jednom prilikom Aristip Kirenjanin na kolegu Diogena - koji je upravo mezetio nekakvo lišće kraj druma. Bio je taj Diogen žestoki nonkonformista - osobenjak. Živeo je u buretu, jeo korenje i tako to. Rečju, pridavao je važnost sopstvenom fizičkom unižavanju, a sve u cilju dostizanja potpune duhovne slobode.

Prolog sa ekspozeom. Napeto iščekivanje svečanog otvaranja Olimpijskih igara u Londonu bacilo je u zasenak brojne događaje koji su se odigrali u proteklih desetak dana. Isto važi i za iščekivanje Dačićevog ekspozea, čiji se početak za razliku od svečanog otvaranja Olimpijade nije unapred znao. Ali je, fudbalski rečeno, visio u vazduhu. Otprilike kao četvrti gol u mreži Bajkovića, koji na Zvezdinu sreću nespretni Belorsi nisu umeli da zabiju. (U pitanju je revanš meč kvalifikacija za Ligu Evrope između Crvene zvezde i Naftana). Razlika je u tome što je Dačićev ekspoze, nakon izvesnog boravka u vazduhu, na kraju ipak proleteo kroz vratnice Parlamenta.

Fudbal je dijabolična pojava. Da je reč o igri koja izaziva pakosne strasti davno je ustanovio Džordž Orvel. Čuveno je zapažanje Zvonka Mihajlovskog, po kojem je fudbal đavolja koža ispunjena vazduhom. Manje je bitno radi li se o fudbalu kao sportskoj igri, okruglom rekvizitu za pikanje ili sporednom oruđu politike i biznisa. Upravo je kod potonjih stepen dijaboličnosti najviši.

Čak i oni koji su na prvu loptu poverovali da je zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara turistički doputovao u Beograd i da je tek onako uzgred svratio kod mandatara Dačića na kafu i kiselu (ratluk sa aromom ruže se podrazumeva) verovatno podozrevaju kako današnje države gube dobar deo svojih nadležnosti, u prvom redu privilegiju, da same odlučuju o unutrašnjim stvarima. S tim u vezi iznenadna, gotovo užurbana, Rikerova poseta Srbiji pokazuje najmanje tri stvari - da se velike sile danas sve otvorenije petljaju u unutrašnja pitanja malih država, da od stepena važnosti zemlje zavisi rang izaslanika koji u nju navraća i da nakon sličnih poseta vokabulari lokalnih političkih lidera redovno postaju mekši, pa čak i dijametralno suprotni od dotadašnjih.

Rej Bredberi, nedavno preminuli velikan naučne fantastike, tvorac Farenhajta 451 i Marsovskih hronika, imao je jednostavan recept za pisanje fantastičnih priča: neobično treba da izgleda obično i obično treba da izgleda neobično.

Slika je delovala gotovo nadrealno, pa sam u prvi mah (prelazeći tanku liniju između sna i jave) pomislio kako se radi o „Ekskluzivu“ a ne o Dnevniku RTS-a u pola osam. Zbog čega se dovraga, pitao sam se bunovno zureći u mali ekran, predsednik Nikolić i interpretatorka lakih nota Maja Nikolić tako srdačno rukuju pred kamerama? No, ubrzo se ova optička varka, poput svake druge sa rokom trajanja od jedne sekunde, raspršila kao globalni mehur od finansijske sapunice.

Svako ko je najmanje dvadeset puta odgledao Povratak otpisanih verovatno pamti poneki citat iz ovog kultnog ostvarenja. Na primer, kada Joca nakon saznanja da ga šalju u opasnu misiju alegorično poentira: „Mnogo ti gadan ovaj duvan, druže Seljo.“

Od pojave Supermena naovamo, opis posla klasičnog strip junaka obavezno sadrži mukotrpno i samopregorno ispravljanje krivih Drina. Uzmimo Betmenove odnosno Spajdermenove borbe protiv golemih nepravdi „na lokalu“, koje se na kraju obavezno transformišu u epske okršaje za globalni spas čovečanstva. Jedina falinka je ta što se u pomenutim borbama i okršajima retko mogu pronaći dva zrnca socijalno-političke subverzije.

„Oni su mali, ali su veliki, odnosno hoću reći nisu više toliko mali, ali su dovoljno veliki da ne budu mali“. Ova replika, koju u zagrebačkoj TV seriji „Smogovci“ izgovara nastavnik ili direktor škole, možda čak i roditelj jednog od učenika, ne sećam se tačno koji od navedenih likova, pada mi na um dok u tmurni, pomalo prohladni, podnevni sat prolazim kraj fontane u Knezu u kojoj se u tom trenutku nalaze maturanti neke beogradske škole. Pevaju horski, ali prilično raštimovano Bele ruže „od Ace Lukasa“ kako bi to stručno kazale voditeljke zabavnih emisija. Nije isključeno da su se koji trenutak kasnije prešaltovali na Mitra Mirića i ultimativni hit „Ne može nam niko ništa“, no već sam prošao SANU, pa ne mogu da tvrdim.

Kada bi se stvari odvijale kao u stripu, sve bi bilo jednostavnije. Problemi bi ničice padali pred naletima munjevitih rešenja koje bi donosili odgovorni kormilari naših sudbina pa bismo se valjda konačno pomakli sa mesta na kojem dugo vremena nepomično stojimo.

„Izbori su uvek samo susret sudbine čoveka i očekivanja jedne nacije“ veli u Izbornoj vrtoglavici (Clio, 2009) Žak Segela, koji na nekih 230 strana podrobno opisuje svoj angažman u brojnim predsedničkim kampanjama.