Boris Jašović

Teoretisati u nevelikom novinskom članku o dekonstrukciji postmodernog subjekta podjednako je besmisleno kao i nabrajati u naučnom časopisu političare koji su slemovali na Metalikinom koncertu.

Ko je gledao „Apokalipsu danas“ verovatno pamti uvodnu sekvencu filma - kapetana Vilarda (Martin Šin) koji zuri u ventilator na plafonu dok psihodelična muzika Dorsa podvlači efektno pretapanje helikoptera i zapaljene vijetnamske džungle sa Vilardovim licem i ventilatorom koji secka teški sajgonski vazduh. Morison peva „ovo je kraj“ iako je to, ispostaviće se, tek početak Vilardove epopeje.

Ovih se dana bavim analizom predizbornih poruka sa uličnih bilborda. Pokušavam ukratko, što bi semiolozi rekli, da dekodiram njihovu sadržinu. Radim to za svoju dušu, dok se u GSP-ovom autobusu taljigam na relaciji kuća-posao i obratno. I verovali ili ne, uspevam u tome. Mislim na ubijanje vremena semiologijom. Tajna je, po svemu sudeći, u multipraktičnom karakteru poruka kojima nas sa reklamnih panoa zasipaju stranački prvaci ("lideri s bilborda" u novogovornom prevodu). Najpre, poruke nisu tako dosadne kao što se na prvi pogled doimaju. Zatim, otvaraju dosta prostora za filozofsko promišljanje društvene stvarnosti. I na koncu, no ne i manje bitno, dopuštaju mogućnost raznovrsnog tumačenja.

Sada ću verovatno razočarati ponekog ljubitelja naučne fantastike koji se na osnovu gornjeg naslova ponadao senzacionalističkoj priči istrgnutoj iz Trećeg oka, no, moram na vreme priznati da se u narednim redovima neću baviti epskim bitkama između neidentifikovanih letećih objekata i državne bezbednosti. Tu ideju velikodušno prepuštam pionirima SF žanra unutar srpske kinematografije budućnosti.

Dvadeset sedmog juna ove godine navršiće se tačno šezdeset dva leta kako je Narodna skupština FNRJ donela „Osnovni zakon o upravljanju državnim preduzećima i višim privrednim udruženjima od strane radnih kolektiva“. Time je zapravo otpočela era jugoslovenskog samoupravljanja - jednog od kontroverznijih fenomena na ovim prostorima (i šire). Jer jedni su samoupravljanje posmatrali u kontekstu uklanjanja hijerarhijskih odnosa među ljudima i stvaranja egalitarnog, slobodarskog i solidarnog društva, drugi su ga videli kao model prećutnog sporazuma vladajuće klase i radništva po principu „vi nama vlast - mi vama platu za nerad“, razume se u okvirima „dogovorene ekonomije“.

Beograd je kasnih sedamdesetih za radne ljude i građane predstavljao proizvođački eldorado. BIP je kontrirao koka-koli sa pivom i sokićima. Beko i Kluz su štancovali kvalitetnu konfekcijsku robu. Dahlia je to činila sa kremama za ruke i kolonjskom vodom. Benzinski i dizel motori isključivo su se pazarili u rakovičkom „“21. maju“, dok se po nameštaj odlazilo u „20. oktobar“.

Napad nekad može biti najbolja odbrana. Ovako je pre početka kup utakmice sa Zvezdom rezonovao trener Partizana Avram Grant. Desilo se međutim da su crno-beli poraženi sa 2:0, pa je Avramova taktička varijanta ispala pomalo komična. U bergsonovskom smislu. S druge strane, taktika Roberta Prosinečkog "oprez bez euforije" iliti "odbrana je najbolji napad" pokazala se uspešnijom. Dva udarca u okvir gola i dva pogotka stoprocentni su učinak crveno-belih. Na kraju krajeva taj će im učinak, zanemarimo li potencijalnu opasnost koju prema mišljenju fudbalskog stručnjaka Milana Živadinovića nosi navedeni rezultat, verovatno obezbediti finale.

Zamislite da je u vreme hladnog rata nekakav ruski pandan vidovite Zorke dojavio pukovniku Gomeljskom, legendarnom selektoru košarkaške selekcije SSSR-a, da će u ne tako dalekoj budućnosti crveni šorc i majicu „zbornaje komande“ navući jedan Afroamerikanac. Nije isključeno da bi se pukovnik onako širok i nizak zateturao od sarkastičnog smeha. I to iz najmanje dva razloga.

„Ima stvari od kojih čovek jednostavno ne može pobeći“. Ovu filozofsku misao koju u „Poštanskoj kočiji“ izgovara Džon Vejn kao Ringo Kid smatram višestruko istinitom. Toliko je zapravo stvari od kojih je nemoguće pobeći - od lošeg fudbala do preslušavanja kandidata za pesmu Evrovizije - da ih je sve besmisleno i navoditi. Kada bi se ipak neko, ne žaleći truda, latio taksativnog nabrajanja svega što nas trenutno drži u „egzistencijalnom“ obruču slutim da bi na kraju dobio širu i dužu šlajfnu od one sa obračunom plate iz vremena samoupravnog socijalizma. Spisak stvari od kojih danas u Srbiji čovek jednostavno ne može pobeći Ringo Kid ni zamisliti ne bi mogao.

Ne znam za vas, ali mene ovi „novi orlovi“ (kako ih je štampa označila pred mečeve sa Jermenijom i Kiprom) neodoljivo podsećaju na one stare. I dalje nas snabdevaju već viđenim antifudbalskim elementima koji u ogromnoj meri pobijaju tezu da je novo po pravilu kvalitetnije od starog. S tim u vezi treba obratiti pažnju na gotovo neobavezan pristup igri, beskrajno davljenje lopte, odnosno jalove napade ophrvane insuficijencijom mašte.

Čim počne reklamna kampanja za hibridno semenje zapuhne me miris proleća. Taj nagoveštaj skorašnje setve, kroz prizmu ljutog medijskoj boja između konkurentskih proizvođača semena: NS-a, Pionira ili ZP-a, uvek mi popravi raspoloženje.

„Sposobnost da se sagleda celina opada srazmerno povećanju količine informacija“, tvrdi u „Tiraniji trenutka“ (Biblioteka XX vek, Beograd, 2003) norveški socijalni antropolog Tomas Hilen Eriksen.

Dok napolju besomučno sneži u toplije krajeve beži. Zvuči kao jeftin reklamni slogan za odmor u Egiptu, ali nije. To je poruka koju nam trenutno odašilje dobri stari common sense iliti zdrav razum.

Nekako nam bude milo em drago kada jedan od boljih NBA igrača, kao što je Kobi Brajant, javno hvali našeg Vladu Divca. Još nam draže bude kad se ispostavi da Brajant poznaje srpski jezik.

Sutra počinje nova GSP era, pod radnim nazivom BusPlusmanija sa realnim izgledima da vrlo brzo preraste u nekakvu busplusijadu - gradsko-saobraćajnu verziju igara bez granica. Jer niko još uvek pouzdano ne zna kako će od sutra funkcionisati novo očitavanje karata u gradskom prevozu.