Boris Jašović

Godine su prošle pune muka, ali je ona ostala savršena i neuništiva. Dominantna i jedinstvena. Neodoljiva i neumoljiva. Šarmantna kolonizatorka potrošačkih navika. I globalna i lokalna u isto vreme. Kulturološki fleksibilna. Bušmani njenu ambalažu upotrebljavaju kao oklagiju („Bogovi su pali na teme”). U Meksiku se daje bebama mesto vode. Na srpskim slavama je nezaobilazni motiv pored sarme, pečenja i slavskog kolača. Kritičari tvrde da će bolje otpušiti klozetsku šolju od bilo kojeg hemijskog sredstva.

Zavod za proučavanje kulturnog razvitka objavio je krajem prošle godine rezultate istraživanja kulturnih praksi građana Srbije. Istraživanje je sprovedeno na uzorku od 1.500 slučajno izabranih ispitanika iz različitih krajeva zemlje i potvrdilo je manje-više poznate činjenice.

Ima Lepa Lukić jednu pesmu sa optimističkim završetkom u stilu „i kada kiša pada, sunce je iza oblaka“. To bi u prevodu značilo da nikada ne treba gubiti nadu u bolje sutra.

Nekada je u ovo vreme (poslednji dani kalendarske godine) groznica kupovanja, ispisivanja i slanja novogodišnjih čestitki uveliko drmala društvo. Bilo je to u eri pre masovne upotrebe interneta i mobilnih telefona.

Šta sve Džordž Buš Mlađi nije doživeo u svojoj karijeri. Gađali su ga cipelom. Mažnjavali sat sa ruke. Spaljivali lutku sa njegovim likom. Evo sada Amnesti internešenel poručuje vladama Etiopije, Zambije i Tanzanije da ga uhapse ako kojim slučajem kroči na njihovo tlo. Izgleda da je Buš Mlađi svojevremeno odobravao izvesne tehnike mučenja nad Afrikancima. Sada međutim namerava da širom „crnog kontinenta“ otpočne edukativnu kampanju o kanceru. Uostalom kancer i mučenje se retko kada isključuju.

„Nikada ne bih pripadao klubu koji bi me primio za svog člana“. Ovako otprilike glasi tzv. Glušoov paradoks koji Žan Bodrijar (francuski postmoderni filozof) navodi u svojim kul sećanjima. Obrnemo li ga, dobićemo aktuelni srpski paradoks koji glasi: uvek bih pripadao klubu koji me ne želi za svog člana.

Evo šta nije za Branimira Džonija Štulića sloboda: Božje sjeme pa da ti je neko daje; Zahvalnica pročitana abecednim redom; Krilatica reklamnog panoa; Konstruktivna kritika postojećeg stanja; Podmetanje ideološki zakržljale forme; Jednostavni domaći zadatak; Mizantropski odbačeno kukavičje jaje; Uzajamno milovanje idiotskih glava; Referada staničnih šaptača.

Nije isključeno da će se danas na mnogim radio stanicama u Srbiji zavrteti pesma Zabranjenog pušenja posvećena danu kada su u Jajcu postavljani temelji posleratne Jugoslavije. Negde će se vrteti iz navike negde pod dejstvom nostalgije.

Tamo negde sredinom pedesetih godina prošlog veka, Ilaj Činoj napisao je studiju pod nazivom „Automobilski radnici i američki san“.

Sećate li se Al-Zaidijevih cipela? Običnih crnih, kožnih, kakve u kišne jesenje dane nose boljestojeći penzioneri u Srbiji. Cipele koje su iz fabrike Ramazana Bajdana, turskog proizvođača obuće tradicionalno izlazile kao model 271.

U svakom slučaju, bila bi to idealna kombinacija boja na potencijalnoj zastavi nekakve svetske organizacije banana država. Sve sa amblemom pomenute južne voćke po sredini trobojke. I sa internacionalnim hitom „Mani, mani“ grupe Aba, kao nezvaničnom himnom tog distopijskog nadnacionalnog tela.

Možda pomalo zlokobno zvuči, ali sedmomilijarditi žitelj globalnog sela trebalo je da se rodi juče, na Noć veštica. Tako su barem predviđali stručnjaci - demografi. A da li su dobro predvideli, znaće se kada ovaj tekst bude izašao iz štampe.

Privreda zasnovana na razmeni počinje sa pijacama, veli istoričar Fernan Brodel. Otud pijaca zauzima važno mesto u njegovim analizama dinamike kapitalizma. Uostalom slično kao i dućani i berze, koje Brodel smatra nižim i višim stupnjevima tržišne ekonomije.

Filmskim jezikom rečeno, protekle nedelje bili smo svedoci sekvence koja dobrano prevazilazi one iz najtvrdokornijih holivudskih akcija. Reč je o dva emocijama nabijena događaja: vratolomnom ispadanju iz putničkog voza za fudbalski Evrokup i istovremeno srećnom uskakanju u „brzi“ za EU.

Pre par godina, gostujući u jednoj televizijskoj emisiji, rekoh da se nadam jačanju svetskog alterglobalističkog pokreta u budućnosti. Bejaše to poentiranje u kontekstu priče o globalnoj ekonomskoj krizi i njenim posledicama. Zapravo u tom trenutku mislio sam na neke buduće potencijalne proteste protiv nehumanosti globalnog privredno-političkog sistema. Spontane, dugotrajne, nenasilne i masovne. Nešto u stilu građanske neposlušnosti o kojoj je još u 19. veku pisao Henri Dejvid Toro samo u planetarnim razmerama. A Toro je govorio da narod prethodno treba da čuje škripu državne mašinerije da bi joj potom menjao delove ili nešto u tom stilu.