Boris Jašović

Postoji li neko koga, kad dođe oktobar, ne prožmu revolucionarni sentimenti? Što zbog čuvenog ruskog oktobra (Boljševika, „Aurore“, Kerenskog), što zbog ovdašnje petooktobarske revolucije (bagera, bubnjeva i eksplozije životnog optimizma.)

Svakakve asocijacije padaju na pamet pri pomenu reči „plan“. Plan grada u prvom redu. Ili plan Borodinske bitke. Krupni plan tuša iz motela Normana Bejtsa. Komandno-planska ekonomija na primer. Titov prvi petogodišnji plan obnove i izgradnje zemlje poznatiji kao Prva petoletka. Tadićev desetogodišnji plan izlaska iz tranzicije pod radnim nazivom Srbija 2020. Možda Boldrikovi „lukavi“ planovi, koji Crnog Guju dovode do ludila. I mnogo toga još.

Kada bismo igru košarkaške reprezentacije Srbije garnirali zvukom nekog muzičkog instrumenta, koji bi to instrument bio? Drombulja, čelo ili timpan? Ili nešto četvrto? Nešto, primera radi, setnije od dragačevske trube. Saksofon na primer? Kao u „Lilly Was Here“ u kojoj briljiraju Kendi Dulfer - saks i Dejv (Juritmiks) Stjuart - gitara. To bi, recimo, bila idealna muzička podloga za pripremni period reprezentacije. Period koji je, uzgred budi rečeno, nagoveštavao minimum overu olimpijske vize.

Sedela jednom prilikom mlađana Beograđanka u bašti nekog crnogorskog kafića pa čula kako gosti-meštani svako malo naručuju espreso sa varenikom (mlekom). Letnje je prepodne, period pre odlaska na plažu kada se po primorskim kafićima obično intenzivno bistre politika i sport. A to opet znatno teže ide (gotovo nikako) bez pomenutog kofi dopinga.

Nije isključeno da će u ovom vremenu mostova i mostogradnje bar deo buduće predizborne kampanje proteći između Ade, Beške, Zemuna i Borče. (Da ne preteramo baš poput, recimo, nominalista pa da kažemo: između Đilasa, Mrkonjića i Hu Đintaoa.) I to ispada nekako logično. Mostovi ne samo da spajaju (zaljubljene) nego ih i razdvajaju. A to je idealan preduslov za predizborni međustranački peting. S druge strane, nije u potpunosti isključeno ni to da će deo budućih predizbornih aktivnosti biti baziran na definitivnom imenovanju novih mostova.

Kako vreme odmiče simbolika domaćih televizijskih repriza postaje sve interesantnija. Mada je ispočetka cela ta reprizna dinamika delovala trivijalno. Prvo, retko je dolazilo do mešanja fantazije i zbilje. Drugo, još uvek smo se nalazili daleko od totalne rijalitizacije društva. A repriza ko repriza. Red „Srećnih ljudi“ red „Priča iz majstorske radionice“.

Šta se događa s humanošću u ova šugava vremena, da parafraziramo Bebeka? Interesuju li ikoga deca koja u ovom trenutku umiru od gladi na afričkom rogu? Ili je ova humanitarna katastrofa potpuno neinteresantna sa aspekta svetskog medijskog spektakla. Mada svaka katastrofa, kako kaže Bodrijar, dovodi do prskanja čira kolektivne odgovornosti.

U vreme Džeka Trboseka milionski London imao je svega trista policajaca. Narod ih je još ranije prozvao „Bobijima“ po osnivaču Skotland Jarda i ministru unutrašnjih poslova tog vremena Ser Robertu Pilu. Bobi je bio prepoznatljiv po plavom fraku, sivim lanenim pantalonama i visokoj crnoj kapi koja mu je često služila kao tabure, da sedne na istu i predahne od špartanja maglovitim ulicama ali i kao osmatračnica kad je trebalo baciti pogled preko plota ili zida. Bobi nije bio naoružan. Umesto prangije, bez koje se na primer ne bi mogao zamisliti američki policajac tipa prljavog Harija Kalahana, isključivo je koristio pendrek. Često da bi se počešao iza uveta.

Bio je januar mesec devedeset četvrte godine prošlog veka. Trodnevni anplagd festival u Centru Sava pod nazivom „Muzika bez struje“. Sam krem pop-roka sa teritorije krnje Jugoslavije, dakle, iz Srbije i Crne Gore. Sve tri večeri sala dupke puna.

Svi oni koji veruju da se ceo svet vrti oko Srbije imali su u poslednje vreme puno razloga da budu zadovoljni. Jer sve što se dešavalo u poslednje vreme bilo je direktno ili indirektno povezano sa Srbijom. Od Modiljanija preko Ejmi Vajnhaus do Andersa Beringa Brejvika.

Čitanje lektire tokom dugog toplog leta uglavnom je predstavljalo prinudnu radnju za nas klince koji smo se iz ulcinjske biblioteke „Mirko Srzentić“ vraćali kući s naramcima knjiga. U toj žanrovskoj salati nalazilo se svega i svačega, ponajmanje obavezne školske literature. Dobro, tu i tamo bi se provukla pokoja knjiga iz plana i programa koja bi nas zauzvrat fascinirala skoro kao filmovi sa Brusem Lijem i Čarlsom Bronsonom. Kao na primer „Robinzon Kruso“ i „Tom Sojer“.

Kazano popisno-sportskim jezikom ispada da su sokolovi (očekivano) najbrojniji u Crnoj Gori dok su orlovi na drugom mestu. Pritom ispada kako se (sasvim očekivano) najčešće zbori jezikom orlova. Da stvar bude interesantnija ovim jezikom, ne računajući orlove, govori i zavidan procenat sokolova.

Šta uraditi na preko 38 u ‘ladu? Kako ublažiti efekte paklene vrućinštine? Ispijanje ladnih limunada i špricera nije loše rešenje, osim što proizvodi kratkoročni efekat olakšanja uz potencijalno fasovanje gnojne angine. Slično je i sa eksiranjem ‘ladnog piva. S druge strane, klima uređaji, ma koliko ih voleli, nisu najzdravije rešenje. Stari dobri ventilator je u tom pogledu daleko bezbednija opcija. Naročito ako dejstvuje sa plafona kao u kancelarijama američkih privatnih detektiva.

Dok su u Grčkoj masovni štrajkovi (na radnom mestu i izvan njega) u jednom trenutku zapretili potpunim uništenjem turizma (i pored spremnosti srpskog travel fundamentalizma da to spreči) dotle će u Srbiji štrajkovi izgleda biti saterani isključivo u okvire radnog mesta. Tako barem nalaže nacrt Zakona o štrajku, po kojem (ukoliko zakon bude donet), ovdašnji radnici ubuduće neće moći da štrajkuju na ulicama (mada je ulica simbol demokratskog protesta) već isključivo u fabričkim i ostalim radnim prostorima.

Šta li bi se tek desilo da je komičar Saša Baron Koen svojevremeno umesto Kazahstana izabrao Srbiju kao Boratovu postojbinu? Ne bi nas u tom slučaju čini se oprali ni Dunav ni Sava budući da bi na taj način negativne predrasude prema Srbiji, koje uporno opstaju na Zapadu, definitivno bile zacementirane. Dobro ako se Koen kojim slučajem u svom filmu i dotakao izvesnih paralela između Kazahstana i Srbije (na primer kroz bregovićevske instrumentale), to je prava sitnica u poređenju s medijskom štetom koju je, ako pitate Kazahstance, „Borat“ kao globalni filmski hit naneo Kazahstanu.