Boris Jašović

I pre nedavno održane konferencije NATO-a i partnerskih zemalja u Beogradu situacija je nalikovala onoj iz filma „Tri karte za Holivud“. Podsećanja radi, reč je o ostvarenju u režiji Božidara Nikolića (snimljenog u vreme najžešćeg embarga ‘93. godine). Radnja se odvija početkom šezdesetih godina prošlog veka u jednoj ovdašnjoj varošici čiji su žitelji oštro podeljeni na amerikanofile i rusofile. Prvi stavljaju ruku u vatru za NATO, dok drugi to isto čine za dijametralno suprotni - Varšavski pakt. Ljubitelji vesterna kliču Kenediju misleći na Ruzvelta - ljubitelji Kaljinke prizivaju Nikitu Hruščova misleći na Staljina.

Šta god mislili o onoj velikoj Jugoslaviji čini se da je ta zemlja imala perspektivu. Đavola, reći će brže-bolje kritičari, pa da je bila perspektivna onda bi fakat i opstala. Možda bi se to i dogodilo da je kolektivni instinkt samoodržanja radio kako treba? Da je bilo više mudrosti među narodima i narodnostima? Ima i onih koji kažu da se Juga raspala u zao čas, u trenutku kad je trebalo da (uz otklanjanje izvesnih sistemskih anomalija) pređe iz tabora zemalja u razvoju u tabor razvijenih zemalja.

Nekada smo smrtonosne viruse i bakterije u akciji gledali na velikom platnu i malom ekranu. Jeste da epidemija kao žanr ni tada (kao ni sada) nije bila bogzna kako prijatna za gledanje, međutim, spoznaja da se slični užasi dešavaju isključivo na filmu davala je gledaocima preko potreban spokoj. Zapravo smrtonosnih epidemija je i ranije bilo, ali im nije pridavan publicitet kao danas. Preventivno amortizovanje panike bilo je, dakle, na prvom mestu.

Kada ovaj tekst bude izašao iz štampe možda će se Komadić i Dabić već sresti u Hagu. Kao što će se u međuvremenu u ovdašnjoj štampi i na televiziji namnožiti narativi o najtraženijem haškom optuženiku. Bez obzira na sve to, ipak nekih stvari ima što ne govore se svima. Na primer, iako je proteklih dana dosta toga rečeno na temu uhapšenog generala mnogima će verovatno još delovati nedorečeno da li su vlasti u Srbiji znale gde se Mladić skrivao poslednjih godina?

„Najstarija i najjača čovekova emocija je strah, a najstarija i najjača vrsta straha je strah od nepoznatog“, rekao je davnih dana Hauard Lavkraft, pisac horor literature. Danas je najjača vrsta straha, izuzmemo li strah od smrti, terorizma i apokalipse, uglavnom strah od poznatog.

Završila se još jedna Evrovizija. Ili Evrosong. Ili još bolje festival lakih nota. Buvlja pijaca jednokratnih šlagera. Internacionalna zabava miliona. Par sati mozga na otavi kraj malog ekrana. Rečju, evropska „Vrnjačka banja“ i „Sunčane skale“ istovremeno. Generator velikih muzičkih očekivanja širokih narodnih masa. Na koncu, zgodan povod za jubilarnu pedesetu kolumnu IZ KORNERA.

Kad su se svojevremeno Nil Armstrong i Baz Oldrič spustili na Mesec, što je bio mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo, mnogi su posumnjali da se legendarni spust zaista i dogodio. Prvo, radilo se o hladnoratovskoj trci dve supersile oko osvajanja kosmičkih prostranstava, pa je s tog aspekta potencijalni asortiman prljavih igara bio i te kako dozvoljen, čak i poželjan. Drugo, nije bilo lako Amerikancima da početkom 60-ih prate Gagarinove krugove oko Zemlje, pa im je stoga pod hitno trebala realizacija još spektakularnijeg poduhvata, po mogućnosti u istoj deceniji. U tom smislu se scenario ateriranja na prvi kamen od Zemlje pojavio kao sasvim logična opcija.

Milovan Janičin Vujošević, iz Brskuta, reka je: „Ja sam, tako mi duše, svakoga čoeka moga na mejdan dobit!“ Pitali su ga: „Kako, striko Milovane?“ Milovan: „Lasno, duše mi! On se naijedi, pa me psuje, skačući i drkteći od ijeda! Ja ne govorim ništa. Kad sjutradan, on ka kvasan, stidi se i kaje od svojije riječi! Eto, ja dobio, a on izgubio!“ Ovako glasi prvi primjer čojstva i junaštva iz istoimene zbirke Marka Miljanova.

O ponudi naprednjaka koju vlast neće moći da odbije a u vezi sa raspisivanjem prevremenih parlamentarnih izbora mnogo se govorilo prethodnih dana. Retko kome je međutim uspelo da odgonetne sadržaj ponude iako je rešenje neprestano lebdelo u vazduhu. Uostalom još je Edgar Alan Po dokazao da je najteže uočiti ono najočiglednije. Naime, sadržaj ponude koja se ne odbija bio je sve vreme skriven u gandijevskoj metodologiji o kojoj su naprednjaci govorili još od februarskog protesta. S tog aspekta sada izgleda kako je bilo sasvim logično očekivati da će štrajk glađu i žeđu lidera naprednjaka kao i sedeći (sit-in) protest rukovodstva, članova i simpatizera predstavljati očekivani razvoj događaja. Dobro, ovo sa glađu i žeđu je neočekivano radikalizovalo celu stvar pa je zahvaljujući tome i subotnji sedeći protest, inače više nalik bledoj kopiji performansa, nekako pao u drugi plan.

Slovenci su pre neki dan pustili u opticaj kovanicu od dva evra na kojoj se nalazi lik narodnog heroja Franca Rozmana Staneta. Moguće je da na taj način žele da potvrde svoj antifašistički identitet u Evropi. A na ex-Yu prostoru da pokažu kako je Slovenija imala još partizana osim Kidriča i Kardelja. Za razliku od Slovenaca mi smo svoj antifašistički identitet uspeli da razgradimo.

Svojevremeno je, polovinom devedesetih godina prošlog veka, samozvani kralj Crne Gore Boro Miranović učestvovao na predsedničkim izborima kao kandidat grupe građana. Vizuelno je podsećao na Konana Varvarina sve sa mačem u ruci, pa se u takvoj jednoj treš varijanti Simerijanca sa Morače, koja je prevazilazila čak i bujnu maštu jednog Džona Milijusa - reditelja „Konana“, pojavljivao u TV emisijama i na predizbornim tribinama.

Ćutim i grize me čir, što pesnik reče u nastavku pesme istovetnog naziva kao i ovaj tekst. Sve u svemu, protekla nedelja je obilovala događajima koji su na ovaj ili onaj način povezani sa različitim formama ljubavi. Putin, otrovna rakija iz Prigrevica kraj Apatina i Megatrendov plakat nemaju naoko veze s ljubavlju. Ali da parafraziramo Beti Đorđević, počnimo o „ljubavi“ iz početka. Dan ili dva pre nailaska radioaktivnog oblaka iz Japana, iz Slovenije nam je u posetu došao lično Vladimir Putin - čovek višestrukih talenata. Džudista, ribolovac, bajker, pilot koji ako ustreba ume da uskoči u „mig“ i zapara oblake.

Da nije bilo filmova Veljka Bulajića i drugih majstora partizanskog žanra izgledalo bi da neprijateljskih ofanziva tokom Drugog svetskog rata nije ni bilo. Doduše za neke se ionako ne bi moglo reći da su se zaista i dogodile, ne samo zbog toga što nisu adekvatno prenete na veliko platno. To se pre svega odnosi na tzv. Prvu i Šestu ofanzivu.

Roman pod nazivom „Generacija X“ kanadskog pisca Daglasa Koplanda vredi pročitati iz najmanje tri razloga. Prvi razlog je sažet da ne kažemo lapidaran stil kojim je roman napisan (otprilike kao Rejmond Karver na haiku način). Drugi razlog je tema romana: život ljudi rođenih između ‘61. i ‘71. godine prošlog veka koje pisac naziva generacijom X ili generacijom bez budućnosti. Treći razlog, ali ne i manje bitan je svojevrstan rečnik pojmova ispisan na marginama romana.

Lajtmotiv poslovne saradnje sa Dalekim istokom često je korišćen u domaćim filmovima tokom osamdesetih godina prošlog veka. Setimo se „Poltrona“ i zbunjenog, pomalo prestravljenog Japanca koji pokušava da pronikne u suštinu iracionalnog funkcionisanja samoupravnog načina poslovanja. Ili, pak, onih Singapurćana u „Tesnoj koži“ koji sa Šojićem nameravaju da sklope posao veka. Ovaj naoko opsesivni mo