Boris Jašović

Događaji se ponekad smenjuju filmskom brzinom. Sudaraju se, mimoilaze, preklapaju kao protoni u onom hadronskom kolajderu koji naučnicima iz CERNA služi kao džinovska pipeta za prodiranje u granična područja nauke. Još je teže pohvatati sve uzročno-posledične niti i povezati ih u smisleno klupko kad se filmsko smenjivanje događaja odigrava nakon dužeg perioda hibernacije. Što je uostalom ionako težak posao na ovim prostorima. Naročito kada koloplet dešavanja poprimi celuloidni šmek, a razlika između stvarnog i imaginarnog postane tanka kao prosečna srpska plata.

Pripadam generaciji kojoj je sudbina nametnula disciplinu periodičnog prelaženja iz jedne u drugu državu. Nije u pitanju nekakav fatalistički šengen, a ni turistička tura po egzotičnim zemljama Evrope. Reč je pre o koračanju u mestu dok pokretne kulise s modifikovanim državnim nazivima promiču u pozadini kao na početku filmske ere.

To što se u Srbiji trenutno veća pažnja poklanja Dačinom i Natinom razvodu negoli na primer eventualnom poskupljenju hleba „sava“, proizvod je duboke tabloidiziranosti naše kolektivne svesti. Tome je, između ostalog, u velikoj meri doprineo i veoma zgusnut raspored rialiti programa i trač novina po glavi stanovnika. Kao i trend povlačenja javne sfere pod pritiskom sveopšte razonode. To je toliko uzelo maha da se čak i dnevnici filuju po principu red ozbiljnih red zabavnih informacija dok se na kraju ne dobije finalni proizvod u vidu infotainment torte.

Svaka čast Robertu Dauniju Džunioru, koji će najverovatnije ostati upamćen po maestralno odigranoj ulozi Čaplina, ali najbritkiju interpretaciju Šerloka Holmsa ipak je ostvario Džeremi Bret. Kao što je, bez obzira na izvanrednu rolu Pitera Justinova, najbolju interpretaciju Herkula Poaroa ostvario Dejvid Sušej - kod nas poznatiji kao Dejvid Sačet.

Možda je za većinu Albanaca Dik Marti omraženi lik baš kao što je za većinu Srba omraženi lik Vilijam Voker. Stoga se poređenje Dika i Vokera nameće samo od sebe. Mada svaka slična komparacija vrlo lako može zapasti u triviju.

Čovek je mera svih stvari, govorio je davno Protagora. A da li čovek baš sve može i da izmeri, to je već drugo pitanje? Na primer, može li se, za razliku od kvantitativne, objektivno izvagati neka kvalitativna pojava? Znamo koliko je težak džak krompira ako ga stavimo na vagu, ali zato veoma subjektivno vagamo to koliko smo sigurni u nešto. Slično kao u kvizu „Milioner“ kada takmičar pozove prijatelja u pomoć, pa ga još i priupita koliko je siguran u tačnost vlastitog odgovora, a ovaj odvali u stilu 75 odsto. Ništa se na objektivnosti ne bi izgubilo i kada bi odgovor glasio 77 ili 62 procenta. Ili, kako bi se, recimo, merio stepen demokratičnosti neke zemlje? Da li je on viši u Srbiji ili u Hrvatskoj? Odnosno da li je niži u Kanadi ili u Belgiji?

Na temu optimizma i pesimizma proteklih dana je dosta toga objavljeno. Sudeći prema svemu ispada da tas ubedljivo preteže na stranu pesimizma. To je valjda zbog toga što jedino vlast forsira vedrinu dok većina podvlašćenih uporno nagoveštava da neće olako istupiti iz "filozofije katastrofizma“. A to je upravo suprotno od onoga što premijer Cvetković priželjkuje.

Svojevremeno je (sedamdesetih godina devetnaestog veka) italijanski kriminolog Čezare Lombrozo izvršio klasifikaciju kriminalaca isključivo na osnovu njihovih antropoloških karakteristika. Pa je recimo na osnovu obima glave, širine čela i vilica odnosno dužine ruku, pravio razliku između ubice i lopova, falsifikatora i trovača itd. Ubrzo će, međutim, socioantropološka istraživanja, sa merenjem glave u prvom planu, postati veoma zastupljena pre svega u okvirima rasističkih komparativnih analiza. Na prelazu iz devetnaestog u dvadeseti vek, Vaše de Lapuž će se, primera radi, prvenstveno baviti kefalnim indeksima na osnovu kojih će deliti ljude na brahikefalne i dolihokefalne - one sa širokom i one sa duguljastom glavom. Pri čemu će ove poslednje svrstati u red pripadnika više rase.

Sve do raspada jedinstvene Demokratske partije socijalista, tipičan crnogorski ranoranilac imao je običaj da uz prvi jutarnji espreso i kiselu temeljno probistri beogradsku štampu. Kada bi se, kako anegdota kaže, dogodilo da usled kašnjenja „brzog“ iz Beograda na trafikama ne osvanu izdanja iz Srbije, tipičan crnogorski ranoranilac obratio bi se trafikantu sledećim rečima: „Daj jednu ‘Pobjedu’ dok ne stignu novine.“

Ako se za neki rijaliti može reći da je smislen onda je to svakako „Survajver“. Što zbog duha vremena koji nas je poseo, što zbog sportskog duha čijem razvijanju stremimo. Prvo, „Survajver“ ili „Survivor“ sasvim je u skladu sa zahtevima doba u kojem živimo. U darvinističkom svetu preživljavanje dođe kao neki socijalni imperativ, ali neretko i kao krajnja konsekvenca sveopšteg takmičenja koje po sistemu povratne sprege čini suštinu darvinističkog poretka.

Nismo se pošteno odmorili od „salatare“, a već nas je preplavila euforija „1001 noći“. Nakon gostovanja u Hrvatskoj, Srbiju su lično i personalno posetili Šeherezada i Onur. I dok su fanovi serije opčinjeno zurili u svoje idole na Prvoj televiziji, ovi su iako srdačno nasmejani delovali ipak pomalo smeteno. Kao da su se pitali otkud tolika popularnost jedne turske serije u zemlji Obilića i Crnog Đorđija? Što se tiče zapadnih suseda, ne treba da čudi to što ih je malo više nego nas protresla groznica dočeka turskog glumačkog para. U proteklih desetak godina Hrvatska se nametnula kao regionalni lider u proizvodnji TV novela po latinoameričkom receptu, pa je sa te strane sve regularno.

Setićemo se verovatno bez većih problema vremena kada smo sa neskrivenim simpatijama komentarisali medijske izveštaje o povremenim hakerskim upadima u strogo čuvane fajlove Pentagona. Naročito je bilo simpatično kada bi „upad“ izvršio neki devetogodišnji „haker“ iz, recimo, Moldavije, i to u pauzi između dve kompjuterske igrice. Gotivljenje sličnih fenomena najverovatnije je proizlazilo iz akutnog saznanja da su i moćne institucije svetskih supersila na kraju krajeva ranjive. Drugu stranu medalje činila je trenutno uspostavljena vera u to da David bez obzira na okolnosti još uvek može da osakati Golijata najobičnijim hicem iz praćke.

Multimilijarder Voren Bafet poznat i kao Mudrac iz Omahe odlučio je da razdeli devedeset devet odsto vlastitog bogatstva. Njegov stav je da ga onaj jedan odsto neće učiniti srećnijim nego što već jeste, ali da će preostalih devedeset devet usrećiti mnoge druge. Skupa sa Gejtsom Bafet pokušava da motiviše i ostale bogataše na filantropsko delovanje.

Rafalna paljba koju iz daljinskog upravljača osipa dokoni TV gledalac (prelazeći svetlosnom brzinom s kanala na kanal vlastitog „prozora u svet“) ne mora nužno da predstavlja posledicu neinventivne programske šeme. Niti mora da bude refleksija gledaočeve rastrzanosti između interneta, kompjuterskih igrica i televizije. Na opsesivno-kompulzivno šaltanje kanala od strane zagriženog televizijskog fana može se jednostavno gledati kao na čin ubijanja vremena, ali i kao na posledicu televizijskog pluralizma.

Pored svih političko-ekonomsko-socijalnih proizvoda real-tranzicionizma (koji u svakom trenutku mogu postati okidači svenarodnog socijalnog bunta u Srbiji), izgleda da jedino pljuga u ovom trenutku poseduje istinski protestno-kauzalni potencijal. Jer jedino ona (cigareta) može raspaliti revolucionarni plam nezadovoljnog društva i to u trenutku kada se revolucija jedino pominje u kontekstu epohalne formule u proizvodnji praška za veš.