Boris Jašović

Kada su ne tako davno „farmeri“ (učesnici rijaliti šou programa pod nazivom „Farma“) zatražili da im „zadruga“ (producentski tim navedenog rijalitija) protumači da li polivanje vodom spada u fizički kontakt (koji može dovesti do najteže kazne - diskvalifikacije takmičara) i kada je „zadruga“ potvrdila da navedena radnja ne krši pravilnik „Farme“, došlo je do izvesnog domino efekta.

Ko nije čuo za "Draganu i ljute papričice" taj teško može razumeti funkcionisanje muzičkog mehanizma letnjih hotelskih terasa na prelasku iz osamdesetih u devedesete godine prošlog veka.

Prvo je sedmog jula četrdeset prve Žikica Jovanović Španac ustrelio dva žandarma u Beloj Crkvi, a onda su se šest dana kasnije Crnogorci digli na oružje protiv okupatora. Tako izgleda kratki istorijat početaka antifašističke delatnosti „dva oka u glavi“. Svakog trinaestog jula TV Crne Gore emitovala je istoimeno ostvarenje Baja Šaranovića koje bi se redovno pretvaralo u porodični hepening na preko 35 u ‘ladu. Scena u kojoj mlada partizanka (Ljiljana Dragutinović) upucava ‘talijanskog oficira (Emir Kusturica) nasred Skadarskog jezera, dodatno je podgrejavala uzavrelu filmsku atmosferu. Okolnost da su i stariji i mlađi članovi familije napamet znali film dopuštala je slobodu obavljanja niza paralelnih radnji tokom TV projekcije. Stariji su ili prelistavali „Pobjedu“ i pijuckali rashlađenu lozu ili pleli vunene džempere za hladne zimske dane, u zavisnosti od tzv. podele rada prema polu.

Da je Homer kojim slučajem živeo u televizijskoj eri, verovatno bi „Ilijada“ i „Odiseja“ izgledale drugačije. „Ilijada“ bi više podsećala na „Vetrove rata“ (Robert Mičam, Ali Mek Grou) sa uplivom Karpenterovog „Napada na policijsku stanicu broj 13“, dok bi „Odiseja“ najverovatnije predstavljala kombinaciju „Indijane Džonsa“, „Izgubljenih“ i avanturističkih dokumentaraca Žaka Kustoa. Razume se da bi paralelna radnja na Itaki vezana za Penelopino odbijanje zagorelih prosaca bila obojena drečavom bojom španskih serija koje se još uvek, ali u manjoj meri, prikazuju na ovdašnjim televizijama.

Svega ovoga ne bi bilo da je Pera odmah otišao u policiju. Tako glasi mudrost iz popularnog crtanog filma. Da je Antić umesto prodornog Krasića odmorio umornog Stankovića, koji bi verovatno „eksplodirao“ u pravom trenutku protiv Amerikanaca, možda bi „kengurima“ smestili dva komada. Da smo od početka drugog poluvremena igrali kao u poslednjih desetak minuta meča, da smo bili prodorniji po bokovima, da smo bili koncentrisaniji u odbrani, da smo ovo da smo ono.

U svakodnevnom društvenom životu iznenađujući obrti se valjda podrazumevaju kao uostalom i ustaljena praksa teledirigovanog skretanja pažnje sa glavnih na sporedne teme pri čemu sporedne teme obično preuzimaju ulogu glavnih.

Taman kad smo pomislili da u Srbiji nema ozbiljnijih problema od sukoba Firčija i Bojanića, te da se lagano možemo prepustiti najbitnijoj sporednoj stvari na svetu, pogodila nas je kao grom iz vedra neba mogućnost da ćemo svi koliko nas u ovoj zemlji ima postati deo domaće antiutopije, izvesnom miksu Domanovića, Hakslija, Zamjatina i Orvela.

Prašina koja se podigla oko „Farme“ stvara utisak da društvo u Srbiji zapravo nema prečih i ozbiljnijih problema od epskog sukoba između folka i roka unutar jednog rialiti programa. S druge strane, uplitanje države u celu priču deluje pomalo nategnuto jer podilazi malograđanskom etosu, ali je zato u političkom smislu za milimetar neprihvatljivije. Jer, tek što su se strasti rasplamsale na imanju kraj Barajeva, usledila je cenzura od strane RRA. Damoklov mač nad građanskim društvom predstavlja činjenica da niko nije priupitao „fanove iz naroda“ da li žele osakaćenu verziju onoga što u žaru uzajamne (ne)trpeljivosti, boreći se za novac i slavu, čine „njihovi“ omiljeni rialiti likovi.

Pored spektakularnih scenskih rešenja i pesmica koje se zaborave istog trenutka kada se čuju, najzanimljiviji deo ovogodišnjeg „Evrosonga“ (kao uostalom i mnogih prethodnih) jeste sam čin glasanja koji se ranije redovno završavao tek sledećeg dana s obzirom na to da su žiriji iz studija sporo iščitavali svaki poen, a voditelji u živom prenosu to isto prežvakavali na engleskom, francuskom i maternjem jeziku.

Kod nas je pljuvanje, u bukvalnom i prenesenom značenju, odavno postalo deo tradicije. Postoji više vrsta pljuvačke prakse od kojih su pljuvanje na javnim mestima (agoro-pljuvanje) odnosno pljuvanje po nečijem liku i delu (heurističko pljuvanje) ubedljivo najzastupljeniji oblici.

Oni koji su osamdesetih godina dvadesetog veka odrastali na jugoslovenskom primorju znaju šta je dobar televizijski šou budući da se prijem RAI-a vršio preko najobičnije televizijske antene, a za vedrih zimskih dana i bez nje.

Mada u realnom svetu srpsko selo već dugo vremena umire poput Đekne, u virtuelnoj stvarnosti ono je poprilično živo. Zahvaljujući ostvarenjima kao što su „Selo gori a baba se češlja“ i „Farma“, srpsko selo se prenulo iz medijskog sna, dok je zdrava ruralna tematika naprečac postala veoma gledljiva.

Kada je pod istim metaforičnim nazivom sredinom tridesetih godina prošlog veka Horas Mek Koj objavio roman koji je govorio o surovom takmičarskom duhu međuratnog kapitalizma, ni slutio nije da će njime najaviti rađanje rialiti doba nešto više od pola veka kasnije.

Kraj istorije proizvodi histeriju događaja, veli Bodrijar u jednom eseju. Od kada su se njujorške kule dematerijalizovale početkom veka, apokaliptični događaji naprosto haraju globalnim medijskim prostranstvom.