Borivoj Erdeljan

Dijagnoza finskog ministra spoljnih poslova o zdravlju, političkom i ekonomskom, jednog od mlađih članova zajedničke evropske porodice je nemilosrdna, ali izgleda i neophodna za izlečenje Mađarske. Erki Tuomioja je novogodišnju poruku otrežnjenja, uputio Budimpešti, ali jednako i Briselu:

Ono što u molitvama ne propovedaju, monasi zaboravljaju, kad u ruke uzmu metle. Još jedna predbožićna tuča grčkih i jermenskih pravoslavnih kaluđera u Crkvi rođenja u Vitlejemu, dogodila se ove godine, kao i mnogo puta ranijih vekova.

Kao da smo ušli u doba kontraporetka, u kome oni koji prave „nered“, demonstranti, odlučnije brane demokratiju - podsećajući da je ona vladavina u interesu većine - nego zaduženi za red i održavanje ustrojstva u kom su se uzdigli do vlasti bogatstva. Ovako preciznim uverenjem, ugledni srpski komentator u svom viđenju 2011, potvrđuje valjanost već odavno tradicionalnog izbora ličnosti godine njujorškog magazina Tajm.

Ustoličenje novog kralja poslednje komunističke monarhije ne mora da bude i sasvim pouzdan znak da će i Kim Džong Un biti cezar Severne Koreje, kakvi su bili njegovi otac i deda. Kim Il Sung - po još sovjetskim izvorima Jurij Isakovič Kim, rođen u selu blizu Habarovska na ruskom Dalekom istoku - bio je Veliki vođa, njegov sin i naslednik, preminuli Kim Džong Il Dragi vođa, a Kim Džong Un, koji stupa na presto, zasad je Bistri vođa.

U anketama i procenama analitičara nemačku kancelarku Angelu Merkel neretko proglašavaju za „najmoćniju ženu sveta“. Ali najvredniji borci za mir u svetu 2011 su, ne samo među slabijim polom, tri žene, za koje je malo ko očekivao da će poneti priznanje koje većinom osvajaju muškarci.

Ishod parlamentarnih izbora u tri evropske države, jednoj veoma velikoj i dvema malim, poučan je svim ostalima. Glasanje u Rusiji, Hrvatskoj i Sloveniji upućuje da je moć nesiguran ulog; kako su davne zasluge nedovoljan miraz; konačno i koliko je i stvarno umeće vrednije od majstorskog pisma u političkom zanatu.

Uklanjanje Hosnija Mubaraka, posle četiri decenije faraonske vlasti, bio je lakši deo egipatskog proleća. Kairo do zime nije našao put za izlaz političkog haosa i sunovrata ekonomije. Ni izbori, koji će trajati šest nedelja, ni Tahrir, gde se ponovo gine, ne donose smirenje. Prvi su neispitana pilula za smirenje; osvajanje pouzdane demokratije na trgu ne vredi više od performansa, ma koliko iskrenog, ali uz visoku cenu u ranjenim i ubijenim nedužnim nezadovoljnicima.

Konačni libijski rasplet nosi naznake daljeg zapleta. Pustinjski ulov: hapšenje bez ispaljenog metka i linča poslednjih simbola režima Muamera Gadafija, omiljenog sina Saifa al Islama, a samo dan kasnije i večnog gospodara tajnih službi Abdalaha Senusija, inače oženjenog sestrom pukovnikove supruge, okončava jedno poglavlje brutalne istorije i nedovršene krvave pobune naroda. Odmah slede i mnoge nedoumice.

Pošto je Međunarodna atomska agencija u Iranu, uz usluge obaveštajaca još deset država, utvrdila „aktivnosti koje odgovaraju razvoju nuklearne eksplozivne naprave“ obnovljena su nagađanja kako će takva opasnost u poodmaklom stanju biti sprečena.

Unuk je okončao dinastiju. Georgios Papandreu (za Grke, kako je običaj - Jorgos, a kako je rođen u američkoj državi Minesoti, u engleskom je Džordž Džefri), 182. premijer svoje zemlje, u sopstvenoj porodici treći je predsednik vlade u tri generacije, posle oca Andreasa i dede, po kome je i dobio ime, koji su dužnost prvog ministra obavljali više puta. Sada odlazi sa dužnosti.

Davnašnja latinska poučna izreka da je „košulja bliža od kaputa“ u srpskoj diplomatiji nekad nije primenljiva. U izboru za nestalnog člana Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija Beograd je dao glas kavkaskom Azerbejdžanu; nije podržao Sloveniju, zemlju balkanskog područja.

Retki su - kad se prošlog decembra u buntu usamljenog očajnika spalio ulični prodavac Mohamed Buazizi - pomišljali da će maleni Tunis pokrenuti talas osvešćenja i potapanja despota u velikom arapskom moru. Nije više iznenađenje što sada mnogi čitači budućnosti nedeljne tuniske izbore za ustavotvornu skupštinu vide kao dobar nagoveštaj pravca egipatskih ili libijskih političkih vetrova, pa i strujanja među ostalim Arapima različitih sudbina, od Okeana do Zaliva. Rezultati upućuju na umereni politički islam kao sudbinu.

Nemoć iscrpljene države da plaća obaveze, strepnja od koje se još oslobađa moderna Grčka, u istoriji su prvi zabeležili upravo njeni davnašnji gradovi pre dvadeset četiri veka. Uporni istraživači su utvrdili da je deset antičkih uprava bankrotiralo, a kreditor loše sreće je bilo svetilište sa egejskog ostrva Delos, u mitologiji rodnog mesta boga Apolona.

Egipatsko arapsko proleće, umesto zrenja u demokratsku jesen, još rađa otrovne plodove - mrtve u krvavim sukobima sugrađana, ovog puta muslimana i hrišćanskih Kopta. Žitelji Misira, naslednici faraonskih predaka, od četvrtog veka misionari i vernici hrišćanstva, u sedmom stoleću pridruženi i najvećim delom privedeni islamu, ni posle tolike milenijumske istorije ne nalaze trajno spokojstvo nacije.

Dok Srbija nestrpljivo čeka mišljenje Evropske komisije, koje joj - veruju njeni ministri - skoro izvesno donosi polovinu dugo željenog kolača (preporuku za kandidaturu, ne i za datum početka pregovora), manje se zapaža koliko se u briselskoj porodici već odomaćuju njena izaslanstva, skromnija od države, koja vode „opštinsku brigu“.