Borivoj Erdeljan

Mahmud Abas je otvorio karte. Sada i ostali akteri moraju da se priklone ovakvoj igri u najosetljivijoj ne samo bliskoistočnoj partiji političkog pokera - palestinskom dobijanju stvarne države. Mnogi, bliži i dalji interesenti, ne samo neposredni učesnici, su na muci kako da se izjasne, odmeravajući sopstvene računice i obećanja.

Diplomatska neučtivost ili politika? Nastup ambasadora Rusije Aleksandra Vasiljeviča Konuzina na Forumu o Balkanu i globalnoj bezbednosti, uz svu vatru u javnosti i staloženu ocenu organizatora skupa, pre svih smirenog moderatora Ivana Vejvode, ostaje bez reakcije ili tumačenja zvaničnika i u Beogradu i u Moskvi, a svakako je, poput „crvene marame“, izazov za procenu stanja istinskih odnosa, nikako neobavezan prilog ćaskanju u kuloarima skupa.

Izraelski ambasador je proteran iz Ankare, a diplomata istog ranga jevrejske države u Kairu je morao da se vrati kući, dok će, za koji dan - malo ko sumnja - Palestinci u Generalnoj skupštini UN dobiti većinu za proglašenje države.

Beogradskom skupu, čini se, najprikladnije ime je sabor nesvrstanih. Stotinak zemlja okupljenih na konferenciju unapred predviđene bez javne političke debate u dnevnom redu, kako je ukazao i jedan od predstavnika domaćina, više je bio romantični vremeplov. Izvesno da je to bio i elegantan diplomatski uslov za dolazak više učesnika na slavlje. Sem toga Srbija i nije član pokreta, već - udelom u nestaloj Jugoslaviji - jedan od veoma uvaženih utemeljivača, kome je odato priznanje.

Uz iftar - tradicionalni obrok kojim muslimani od zalaska sunca do sledeće zore prekidaju ramazanski post - na kome je ugostio vaseljenskog patrijarha Vartolomeja i druge prvake verskih manjina u Turskoj, premijer Redžep Taip Erdogan za bogatom trpezom je poslužio i vest koja se čekala sedamdeset pet godina.

Pukovnik je sam sebi odredio sudbinu. Muamer Gadafi, posle četrdeset dve godine apsolutne vlasti, ma koliko bez državničke titule, prolazi poslednje trenutke nemilosrdnog gospodarenja narodom. Uz sve dramatične neizvesnosti, libijski rašomon se završava.

Sa štapom i šargarepom u ruci, ali koristeći samo batinu, a obećanja Sirijcima o više sloboda samo na rečima, Bašar al Asad uvodi zemlju u neizvestan rat iscrpljenja između autokratske vlasti i sopstvenih nezadovoljnih građana. Blizu dve hiljade žrtava i skoro pola godine demonstracija je pouzdan pokazatelj da režim ne odstupa od represije, a predsednik od amaneta oca Hafeza - posebno upamćenog po pogromu islamista u Hami 1982 - da neistomišljenike treba nemilosrdno uklanjati silom.

Pobuna ili samo letnja groznica, pitaju se tumači potresa, koji najuvaženiji izraelski dnevnik Haarec već u naslovu redakcijskog uvodnika ocenjuje kao „protest pretvoren u revoluciju“. Posle „arapskog proleća“ nastupilo je „jevrejsko leto“.

Generali su postali krezubi, ocenjuje komentator Zamana, a jedan upućeni akademski analitičar, koristeći se rečima za opis grogiranog boksera, zaključuje da su „bacili peškir u ring“. Meč između armije i vlade, ovog puta, u Turskoj teče drugačije od više ranijih. Ne jednom u poslednjih pedeset godina, vojnici visokih činova, nezadovoljni ponašanjem i postupcima političara, pribegavali su državnim udarima, kao što je bilo 1960, 1971. i 1980. ili, u novije vreme, „svilenom gajtanu“, naredbom premijeru Nedžmetinu Erbakanu i njegovom neprikriveno radikalnom islamističkom kabinetu da podnesu ostavke devedesetih.

Masakr u mirnoj i blagostanjem osiguranoj Norveškoj još jednom podseća da, od pamtiveka, nebrojena stradanja nevinih ne prestaju ni u rajskom okruženju. U Jevanđelju po Mateju je zabeleženo da se Irod „razgnjevi vrlo i posla te pobiše svu djecu po Vitlejemu i po svoj okolini njegovoj od dvije godine i niže, po vremenu koje je dobro doznao od mudraca“. A sledeći stih seže još i u starozavetno vreme: „Tada se zbi što je kazao prorok Jeremija govoreći: Glas u Rami ču se, plač i ridanje, i jaukanje mnogo: Rahila plače za svojom decom, i neće da se utješi, jer ih nema“.

Za mađarskog sudiju nema dokaza o krivici Šandora Kepira: žandarmerijski kapetan je nevin. Treći postupak da spora pravda, bar u sudu članice Evropske unije dvadeset prvog veka, stigne jednog od krivaca za zločin novosadske racije, čini se najsramotnije je obavljen. Prvi put, još u ratu, 1944. „za nelojalnost mađarskoj armiji“, kad je Kepiro dobio deset godina zatvora, presudu je bez dana izdržavanja poništio fašistički režim. Zatim je 1946, posle završetka Drugog svetskog rata, komunistički tribunal kaznio optuženog na četrnaest godina robije, ali je ovaj već bio u Argentini.

Decenijama nerešiva kiparska kvadratura kruga, još jednom poziva na ispit domaće aktere, koliko i svet, savladan diplomatskim i političkim zamorom ranijih propalih pokušaja.

Aleksandar Lukašenko, tako bar kaže, neće dozvoliti belorusko leto, po ugledu na arapsko proleće. Protesti tapšanjem, osmesima i internet mobilisanjem dok se naciji na istoku Evrope obraćao predsednik, koga na zapadnoj strani smatraju „poslednjim pravim diktatorom u srcu starog kontinenta”, sasvim je drugačiji način izliva narodnog raspoloženja.

Nova plovidba samarićansko - mirotvoračke flotile prema obali Gaze pokušaće da Gandijevom taktikom savlada izraelskog Golijata i iskrca pomoć izolovanim Palestincima, kojima u ovoj prilici pripada uloga biblijskog Davida. Prethodni, majski pohod 2010. završen je nemilosrdno grubom akcijom armije Izraela: devet ubijenih Turaka na lađi mira u zaustavljanju i razoružavanju nenaoružanog broda Mavi Marmara u međunarodnim vodama. U uvodnoj igri nerava, ovog puta opreznost je veća, ali ni neizvesnost nije manja.

Doktor Abu Muhamed Ajman al Zavahiri, zvanično potvrđeni novi šef Al Kaide, po američkom cenovniku vredi dvadeset pet miliona dolara, značajno manje od cene, koja je bila raspisana za glavu Osame bin Ladena. Na čelu svetskog terorizma, pedesetdevetogodišnji egipatski očni hirurg svakako nije manje opasan od konačno likvidiranog Saudijca, školovanog za biznis i građevinarstvo.