Borivoj Erdeljan

Bašar al Asad brižno čuva amanet oca Hafeza o održivosti, sada već četiri decenije naslednog režima i nedodirivosti vlasti alauita, ogranka šiitskog islama, manjine koja čini samo desetinu stanovništva u sunitskoj Siriji.

Pobednik je poznat pre utakmice. Analitičari su, bez izuzetka, saglasni da će parlamentarni izbori u Turskoj doneti još jednu sigurnu rundu Redžepu Taipu Erdoganu i njegovoj Partiji pravde i razvoja (AKP). Nagađa se samo koliko će i dosad samouvereni premijer osvojiti mesta.

Kao u antičkom mitu, grčki premijer Jorgos Papandreu našao se između Scile i Haribde našeg doba. Prema verovanju starih Grka, opasna ptica Scila i pogubni vrtlog Haribda su se nalazili sa dve strane Mesinskog zaliva i bili veoma opasni za brodove. Predsednik vlade je u dužničkom tesnacu grčke države - koje znatno premašuje tri stotine milijardi evra - okružen nezadovoljstvom kod kuće zbog već drakonskog stezanja kaiša i nagoveštaja još strožih mera i daljih postupaka nezadovoljne međunarodne finansijske i političke službe hitne pomoći. Put kroz iglene uši još je pred Papandreuom.

Evropa ne drži reč, pribojava se većina stasalog članstva Međunarodnog monetarnog fonda. Izbor naslednika Dominika Štros Kana, koji je presto napustio sa lisicama na rukama, trebalo bi da potvrdi da je prošlo vreme i potreba za tutorstvom Starog kontinenta.

Egipat popravlja svoje urušene arapske temelje. Na Nilu je, u duhu nedovršenog zimskog buđenja, ovo nestrpljivo očekivani korak unutrašnje i spoljne obnove, čija cena još nije utvrđena. Decenije faraonske autokratije Hosnija Mubaraka uklonile su Kairo iz tradicionalnog sistema u kome je dugo bio priznato središte; veličina, istorija, položaj, uticaj i nezamenljiva uloga izvora prosvećenosti činili su ga svojevrsnom Mekom.

U dubokoj starosti, u devedeset osmoj godini, u Tel Avivu je pre više nedelja umro Fransis Amir Ofner, sigurno jedan od najuglednijih novinara Izraela, ali i jednako uvažen u svetu, ne samo u jevrejskoj državi našeg doba, od koje je bio značajno stariji, rođen u Novom Sadu 1913.

Znamenje za Srbe, svetinja za Grke - beogradska kula Nebojša podignuta 1460 - odmerenim i biranim rečima dvojice predsednika država, Borisa Tadića i Karolosa Papuljasa oživela je novim sjajem, rečeno je, „kao bitno mesto povezivanja dva naroda”.

Duže od hiljadu godina u Jerusalimu, na Veliku subotu u Crkvi Hristovog groba, „oglašava se svekolikom čovečanstvu da se vaskresenje dogodilo na ovom mestu”. Jedinstveno bogosluženje pred Uskrs je davno, uvek uzbudljivo: nebeska iskra upali oganj u rukama grčkog pravoslavnog patrijarha svetog grada.

Kad bi i ostalo bilo kao u fudbalu, Palestinci bi već nekoliko godina imali državu. Odlukom Fife njihovih jedanaest izabranika su 2008. igrali prvi meč kao nacionalna reprezentacija još nepostojeće države - 1:1 protiv Jordana.

Nafta bi mogla da dostigne cenu od od dve ili čak tri stotine dolara za barel, „ako Saudijsku Arabiju pogode ozbiljni politički potresi“. Slutnja - ravna predviđanju smaka sveta - ne dolazi od samozvanog proroka već od šeika Ahmeda Zakija Jamanija, saudijskog petrolejskog maga, koga svet pamti kao tvorca petrolejskog „sudnjeg časa“ 1973, kad je učetvorostručena vrednost crnog zlata, koje održava modernu civilizaciju. Sadašnja cena barela nafte je oko sto dvadeset dolara, a Saudijska Arabija je njen najveći svetski prodavac.

Nigde agitacija za ljudska i građanska prava i najmanje demokratska alatka, nisu toliko istovremena ponuda, kao na Bliskom istoku. Petina (tačnije sedamnaest odsto) svetskih isporuka oružja u prošlih pet godina otišla je u ovaj deo sveta, precizan je nalaz uglednog Međunarodnog instituta za mir iz Stokholma (SIPRI). Nedovoljna je uteha što je to nešto manje od učinka prethodne petoletke.

Posle četiri decenije vlasti oca i sina Asada, Hafeza i Bašira, kao da je bura pred vratima Damaska. Nije to još ni tuniski, ni egipatski uraganski vetar, koji je začas oduvao Ben Alija i Hosnija Mubaraka, ni kovitlac nad Libijom, sa nedovršenim uklanjanjem pukovnika Gadafija.

Višedecenijsko taloženje patnji pod pukovnikovom vlašću, iz kojih se Libijci u vatrenom raspletu oslobađaju autokratske omče, pokreće mnoge neizvesnosti - nagađanja o budućnosti bez ili sa Muamerom Gadafijem.

Posle šest decenija, prvi put se Egipćanima pruža prilika da određuju sopstvenu sudbinu, a da to ne čine pobunom kad je „čaša prelivena“ ili da mirno žive hipnotisani unapred osiguranim rezultatima izbora, za poslanike ili predsednika, kako se godinama dešavalo.

Prizivajući bolju budućnost, poneseno tuniskim i egipatskim poletom, arapsko buđenje je na čas zastalo, preteći da se u libijskom pesku prelije u građanski rat, umesto brzog uklanjanja pukovnika Gadafija, kao podstreka daljem rušenju ostalih opresivnih i autokratskih režima Bliskog istoka.