Borivoj Erdeljan

Beogradska TV stanica, uz pomoć samoimenovanog zastupnika stavova zvanične Srbije, valjda jedina širom sveta, sa izuzetkom sopstvenih medijskih govornika „Brata vođe“, kojima još raspolaže, saopštila je telefonom prenesenim glasom Moamera Gadafija - ne i slikom, kojom se obično potvrđuje ubedljivost sagovornika - da još vlada idilična sloga u životu Libijaca, ako se izuzme ponašanje „pacova“ i „uličnih pasa“, kako pukovnik i njemu bliski nazivaju vidljivu većinu, koja zahteva promenu višedecenijskog opresivnog režima u Tripoliju. Stvarno stanje je, čini se, drugačije.

Drugo arapsko buđenje u blizu stotinu godina, sasvim je drugačije od onog prvog pre skoro sto godina kad su mnoge zemlje dobile granice i obrazac unutrašnjeg ustrojstva. U vreme Prvog svetskog rata, pridobijajući saveznike i saučesnike, kolonijalne sile, Englezi i Francuzi su u času raspada Otomanskog carstva delile granice i žezla vlasti, kojima je oblikovan dobar deo Bliskog istoka. Sadašnje preuređenje sve više je nepredvidiv tektonski potres u kome se ruši nedodirljivost domaćih gospodara i učvršćuje samopouzdanje naroda, koji su previše dugo stoički trpeli sudbinu.

Poluostavka Hosnija Mubaraka nije dovoljna Tahriru - kairskom Trgu slobode - za okončanje bune protiv dahije. Upornost ili tvrdoglavost, izvesno i računica da pristankom na odlazak u septembru da „spase obraz“ i da zadnjeg časa pokuša da „meša karte“, čini egipatsko klupče još zapetljanijim i povećava cenu povrataka u normalan život. Predsednik još kupuje vreme.

Sa neba, vojni avioni, bukom i pojavom u niskom letu opominjali su Tahrir, Trg slobode, da je egipatska armija još pod palicom Hosnija Mubaraka. Na zemlji, demonstranti su se vozali na tenkovima te iste vojske, zajedno su pili čaj, jasno pokazujući da masa, koja ima sve manje strpljenje tražeći ostavku predsednika, zapravo gospodari raspoloženjem snaga sile. Regruti su - izvesno - jednako nezadovoljni građani, koji su najviše tri godine mobilisani da čine odbranu režima

Živeti u Bejrutu je kao sedeti na vulkanu, objašnjenje stanovnika libanskog glavnog grada dužeg pamćenja je, koliko zaključak iz iskustva, toliko i razumljiva bojazan za budućnost. Ne malo Libanaca više bi voleli da im država kao nekad, opet bude više trgovačko - finansijska Meka i da povrati što više od davnog epiteta „Pariza Bliskog istoka“, nego da je isuviše često poprište međusobnih obračuna sopstvenih građana i opasnog mešanja interesenata sa strane. Još jedna kriza vlade je tempirana varnica, koja se lako raspaljuje i preko granice.

Miris tuniskog jasmina - cveta, simbola ustanka - lebdi nad Magrebom i Bliskim istokom, dok se u Tunisu još meša sa paljevinom. Narodni prevrat u maloj arapskoj zemlji, izvesno je, izuzetno se pažljivo prati širom velikog sveta Arapa, od zaturene Sane, do - kao i u svakoj prilici - opštim pogledima izloženog Kaira. Odlazak sa vlasti u zlatni kavez saudijskog izbeglištva predsednika Ben Alija; napuštanje vlasti posle skoro četvrtvekovnog čvrstog nacionalnog kormila, nije promena kakvu region češće pamti - vojne pučeve ili zavereničke prevrate.

Najuporniji među analitičarima se pitaju sledi li balkanizacija Afrike. Jednom, mnogo pre toga, Jaser Arafat je - dok je još „libanizacija“ bila sinonim rastakanja država - izjavio da neće dozvoliti „bliskoistočnu balkanizaciju“. Jugoslovenska skorija prošlost je, izgleda, postaje trajnija politička poštapalica.

Novinarima retko pripada da o sebi prenose vesti. Ova 2011. godina počela je odstupanjem od takvog običaja. Agencija Frans pres je izvestila iz Teherana da je urednik državnog dnevnog lista osuđen na šest meseci zatvora i batinanje (deset udaraca), uslovno na tri godine, zbog „širenja kleveta i laži”. Kaveh Eštehardi je oglašen krivim zato što je u novinama Iran dejli štampano pismo studenata, članova Basidž milicije (čuvara Homeinijevog legata), u kome je sin bivšeg predsednika Akbara Hašemija Rafsandžanija optužen za korupciju.

Prvog januara Mađarska preuzima šestomesečno predsedavanje Evropskom unijom, lepim namerama i lošim postupcima uoči prihvatanja štafete. Nemilosrdni Zakon o medijima, koji stupa na snagu istog dana, samo je jedan od povoda za nelagodnost, najviše u briselskoj porodici. Luksemburški šef diplomatije se dvoumi da li je Budimpešta „pripremljena da bude izlog EU“.

Pretpraznično raspoloženje, čini se, ne valja začinjavati zavirivanjem u „visoku politiku”, na šta nadnaslov Iza scene navodi. Otud, za takvu priliku, zapis o kairskoj kafedžinici Fišaui, u kojoj se - istina - neprekidno od 1772. raspravlja o politici, kolikogod i o svim drugim ljudskim tegobama, ali pre svega se predaje zapravo svetom ritualu ispijanja kafe ili čaja, uživanju kakvo samo ritam Orijenta istinski poznaje. Neupućene strance iz „paket aranžmana”, koji suviše žurno prazne fildžane, ovde gledaju gotovo kao grešnike - „neka im Alah pomogne jer ne znaju šta čine”.

Od petog veka pre Hrista, kad je Herodot zapisao, a zapravo hiljadama godina duže, potvrđuje se nalaz grčkog istoričara da je „Egipat dar Nila“. Najduža reka sveta (6695 kilometara), od faraonskog doba i prethodnih civilizacija, do danas je nasušni i nezamenljivi izvor i čuvar života.

U dvadesetmilionskom egiptaskom megapolisu, i posle hiljadu godina od nastanka grada, i još koji milenijum duže istorije, ako se ubroje prethodne faraonske prestonice do kojih već odavno dopire „Pobednik“ (kad se reč al Kahira prevede sa arapskog), novi stanovnici i dalje nalaze mesta u ljudskom mravinjaku koji ošamućuje „havage“, kako domaći svet naziva strance.

Kao u tajanstvenim zapletima Agate Kristi poput majstorstva u „Smrti na Nilu“ i „Ubistva u Orijent ekspresu kod Slavonskog Broda“ - dugo se ne zna se ko je ubica, ali od početka ima više ili manje sumnjivih. Nema, istina, ni tela (ovo su druga vremena za zaplet i istražni postupak): žrtva je iranski nuklearni sistem, a ne - kao nekad - pokojnik iz mašte engleske književnice predat u ruke vidovitom belgijskom detektivu Herkulu Poarou ili gospođici Marpl.

Aleksandar Lebedev, svojevremeno KGB funkcioner, sadašnji čuvar slobodne štampe kao vlasnik londonskog Independenta i Ivning standarda, namerava da osnuje globalni fond za nagrade i donacije novinarima, koji širom sveta otkrivaju korupciju. Dobročinstvo je razumljivo, jer - kako tvrdi Kiril Kabanov, koji je na čelu Nacionalnog antikorupcijskog komiteta, samo „Rusi za mito godišnje daju tri stotine milijardi dolara, što je skoro četvrtina bruto nacionalnog proizvoda čitave zemlje“.

Jorgos Papandreu nije od Grka dobio blanko ček, ali nije ni izgubio partiju koju je nagovestio kao igru „na sve ili ništa“. Lokalni izbori nisu bili, po logičkom pojmu, glasanje o opštinskim potrebama i prvacima, već - shodno političkim zahtevima - rizičan referendum o izbavljenju države iz finansijskog potopa - 330 milijardi evra duga. Prebrojavanje glasova pokazalo je prihvatljiv ishod. Premijer i njegov Pasok mogu da odahnu, iako su vlada i zemlja bez potpunijeg ispunjenja drakonskih mera još daleko od čvrstog tla pod nogama.