Borivoj Erdeljan

Francuzi kao da su manje voljni za stezanje kaiša od drugih Evropljana . Imaju i svoje razloge. Očekuju da finansijska dijeta počne - rečeno biblijskom alegorijom - od „debelih krava“, pa tek potom bez ljutitih protesta može da bude svarljiv „jelovnik za mršavljanje“ svih građana. Ne ide, formulišu komentatori, „kazino kapitalizam“ da prođe nekažnjen, dok „raja“ pati.

Susedi, članovi iste evropske porodice, sabraća ili sapatnici u nekadašnjoj carevini, sumnjiče se međusobno i čak se otkrivaju „prikrivene namere“ jedne strane.

Nerazumnom operacijom, u kojoj ni broj ubijenih mirovnih aktivista nije dugo bio sasvim izvestan, a među više stotina onih koji su se na šest brodova našli na meti izraelskih padobranaca i marinaca u međunarodnim vodama Mediterana, šezdesetak kilometara od Gaze, nalazila se i dobitnica Nobeleove nagrade za mir (1976) Irkinja Meirid Korigan Megver, čini se da je jevrejska država potopila samu sebe politički, diplomatski. Moguće zadovoljstvo zbog obavljene vojničke naredbe skromna je lokalna uteha.

Braću Miliband, po odlučnim nastupima u javnosti maštovitiji komentatori porede sa sestrama Vilijams, teniserkama Serenom i Venus; ciničniji sa starozavetnim Kainom i Aveljom; posebno revnosni tragaju za ranijim primerima bliskih rođaka u britanskoj političkoj prošlosti.

Strepnje od neprirodnog partnerstva - vlada konzervativaca i liberal-demokrata u Londonu - previđaju prethodna dobra iskustva ranijih „koalicionih brakova“ u britanskoj politici prošlog veka.

Opšta povika je na Grčku da je „do grla potonula u dugove“, a uz to da Evropa - pre svih - prima teret spasavanja davljenika, koji „može da povuče mnoge na dno“.

Dužan kao Grčka, odavno je (bar u srpskom kolokvijalnom govoru) simbolična izreka kojom se slika svačija nevolja sa praznim džepovima. Atina, stanjem sopstvene državne kase, suočena je sa turobnom, dramatično ozbiljnijom stvarnošću od obične stilske figure.

Drama Poljske i čitavog sveta, koju je oblak vulkanskog pepela natkrio obeležjima gneva bogova sa Olimpa nad ljudskom nesavršenošću, upućuje da prineta žrtva - kao u antičkiim tragedijama - nagoveštava i iskupljenje od grehova prošlosti.

Pregovarači smatraju da imaju vrapca u ruci, ali da je i golub na grani na dohvat. Drugačije raspoloženi, na obe strane, i ne pomišljaju da je kiparsko rešenje tako blizu. Najnoviju objavu Dimitrisa Hristofiasa i Mehmeta Ali Talata čitaju kao prvoaprilsku šalu.

Tuča kadrovski zavađenih kosovskih monaha u Gračanici podsetnik je - nikako i uteha - da duhovnici znaju pesnicama da se obračunavaju i u najznačajnijim svetinjama čitavog hrišćanstva. U Jerusalimu i celoj Svetoj zemlji, pre više vekova, red su svojim fermanima morali da zavedu osmanski sultani. Status quo zakon, konačno je 1878 - istovremeno sa određivanjem granica država - potvrdio i Berlinski kongres (62. član Ugovora), a na snazi je do naših dana, nikad menjan, za razliku od mnogih drugih pogodbi diplomatije velikih sila.

Trenutak istine nije dugo trajao. Vašington se u jednom dahu iskrenije ispovedio, dok je Jerusalim, posle uzvratnih udaraca, pomirljivost pažljivo prilagodio i dozirano priznao greh. Potrebe i interesi određuju praktičan stepen američko - izraelske bliskosti. Sigurno je ne dovode u pitanje.

Ne spaljujte ćebe zbog jedne buve, savetovao je Nobelovac Orhan Pamuk sunarodnike, kad su ogorčeni Turci, pre četiri godine „izlili žuč“ na odluku francuskog parlamenta da je svako poricanje genocida nad Jermenima 1915 - krivično delo, čak iako mišljenje poslanika jednog doma nije postalo zakon.

Među votivima - zavetnim prilozima vernika - obično ikonama, u kapeli i kosturnici Srpskog vojničkog groblja solunskog Zejtinlika, pored mnogih porodičnih fotografija pokojnika iz Prvog svetskog rata su i različiti zadušni darovi rodbine i posetilaca; šajkače, opanci, mnogo flaša rakije, đeneral Draža snimljen na konju, kao što je mogao da se nađe i lik Radovana Karadžića, a uz druge simbolične predmete i znamenja kolektivnih posetilaca (upadljiva spomen-zastava Novosadske toplane, na primer) jeste i slika Vladimira Putina.

Ne želimo da se vojska meša u politiku, čak i da nas brani od islamskog radikalizma, ali ni da političari prljaju najuvaženiju nacionalnu instituciju. Kolumnista Milijeta, čini se, jednostavno je objasnio tursko raspeće, uz posebnu pouku: „Dok ratuje sa generalima, vlada se ne kreće prema reformama, novom ustavu ili slobodi govora.“

Mohamed el Baradej, poštovan i obasut svekolikim priznanjima ponosnog režima i verne štampe, „nacionalni heroj“ dok je bio daleko, predsednik Hosni Mubarak ga je počastvovao i najvišim odlikovanjem Egipta Medaljom Nila, pošto se vratio kući za vlast nije više tako dobrodošao.