Borka Pavićević

U beogradskom pozorišnom svetu, i u pauzi proba, a posebno u bifeima prepričavala se, sa kolena na koleno, kao primer bukvalnosti, anegdota (anegdote su konstitutivni stub pozorišnog života ili kao što je napisao Bogdan Tirnanić - "Kakva Srpska kafana takav Atelje 212"), kako je Milivoje Živanović tokom proba predstave "Na rubu pameti" (M. Krleža) pitao Matu Miloševića, reditelja, gde su ta vrata kao pojašnjenje za repliku "Vrata uma mog" - "Gde su, Mato, ta vrata?"

Iz aviona se vide poplave u Makedoniji, sija se voda koja je ispunila pravougaonike plodne zemlje, bar je hrane bilo, da li će je biti, da li će se na leto putnici od Ohrida do Skoplja zaustavljati da utovare džakove paradajza i paprika za zimnicu. Gledam na televiziji "Dnevnik", po plantažama gacaju uzgajitelji, voda do kolena, očajni.

Zoran Živković, poslanik, govori u Skupštini, najvažnijoj instituciji, u Parlamentu, o "propuštanju kroz šibe", ili "kroz blato" Zaštitnika građana zato što se usudio da preispituje funkcionisanje javnih i tajnih vojnih službi. (Sećam se kako je svojevremeno posle ubistva premijera Đinđića tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović izjavio da se on bavio žandarmerijom i ovom vidljivom policijom, ali kako je stao pred vratima policijskih i vojnih tajnih službi.)

Znam da je Ivana Momčilović u više navrata pokušavala da među nas dovede filozofa Alena Badjua. U međuvremenu Ivana je bila jedan od inicijatora i kreatora možda najupečatljivije predstave Narodnog pozorišta u Beogradu, posle 5. oktobra dve hiljadite, u saradnji sa kolegama iz Belgije, "Rupe", u kojoj je romska ekipa zajedno sa glumcima Narodnog pozorišta igrala - iskazivala svoje pojedinačne i kolektivne sudbine; nezaboravna scena Esme Redžepove o obrazovanju - kako je učila svoje mlade kolege da budu kakvi jesu i to što jesu, a najbolji.

„Zanat najstariji", izrika za prostituciju o kojoj je danas teško govoriti, kao i o pornografiji, upravo zato što se treba čuvati opštih mesta.

Prvog januara, tačno u podne, kao i prethodnih godina, u Centru za kulturnu dekontaminaciju izložbom "Živi, mrtvi i ostali" obeležena je (kako se to kaže) dvadesetogodišnjica rada ove autonomne institucije društvenosti, koja počiva na zastupanju javnog dobra, problematiziranju, otvaranju dijaloga i sprezi kritičnosti i autorstva.

Širom Azije - u Indoneziji, Tajlandu, Šri Lanki, Indiji i drugim zemljama - juče su održane verske službe i obeležavanja desete godišnjice od nesreće u kojoj je cunami sa Indijskog okeana izazvao jednu od najvećih prirodnih katastrofa na tom kontinentu i u kojoj je stradalo više od 250.000 ljudi.

Možda je u proteklu sredu, sredu sedamnaestoga, bila Nova godina. Ako bih je ikom dala, bio bi to Corax, ali Novu 2015. još moram da kaparišem za 1. januar, tačno u podne, kada će se otvoriti izložba "Živi, mrtvi i ostali", u CZKD-u biće to, naime, dvadesetogodišnjica ove institucije.

Znam da neću ispričati ništa novo i znam da će dobronamerni čitaoci reći "šta se čudiš", ili "zar na to nisi navikla", a znam i da smo svi navikli na sve, ali ipak ne znam zašto bi čovek koji čita novine ("šarene") u parkiranom džipu na najnelogičnijem i najprotivzakonitijem mestu ugrožavajući svima kretanje, morao uvek da pobedi i to zato što je dovoljno bezočan i bahat da čini ono što drugi ne čine, ili što im nije dozvoljeno da čine. I zašto ugroženi (u ovom slučaju, samo od strane parkiranog džipa) nisu spremni da se tome suprotstave.

Knjiga Škeljzena Malićija u izdanju Linksa-MostArta, edicija Internacionala, i u prevodu Antona Beriše ima sasvim naučnički, jednostavan i gotovo školski naslov "Kosovo i raspad Jugoslavije". Ni manje, ni više. A gotovo sve. Samo to i ništa više.

Samo je Jovanu Ćirilovu moglo na pamet pasti da pristane, na predlog Aleksandra Mandića, da svako veče na Studiju B vodi emisiju "Ćirilov". Dopalo mi je da ga u tom naumu, a i realizaciji pratim. Dogodilo se da je otišao u Moskvu, kako ne bi, nisam na to računala, a to je prvo na šta sam morala misliti, da će Jovan putovati, da će putovati i kada je u Beogradu, i da je to takav ludački posao koji ne da mira ni u kasnim satima.

Bilo je to posle dvehiljadite, kada sam prvi put bila u Tirani. Sećam se da sam čitala knjigu Tomaža Masnaka "Na granicama Evrope", jutrom, na terasi hotela "Interkontinental", na glavnom trgu. Došla sam prethodne noći, bio je sastanak Uneska. Od aerodroma do grada put prav i širok na kojem nije postojala granica između puta i livade. Danas je to autoput, duž puta stovarišta, prodavnice, benzinske pumpe i, naravno, reklame, svetla, svetlucaju reklame kao bilo gde, ili bolje rečeno u svetu tranzicije i prizivanja razvoja turizma.

Na koricama knjige Marije Crnobori "Životić" dva su njena lika, jedan u stvari, dosledan i prepoznatljiv, razveden u dva vida, to je Marija Crnobori, a autor scene, prizora, može biti Semjuel Beket. Nisu to fotografije iz Marijinih predstava, iz pozorišta ili sa filma, one su iz života.

Ništa nije slučajno, pogotovo ukoliko su časovnici navijeni na isto vreme, vekove, epohe, smene, promene, revolucije, ratove, ukoliko su učesnici i posmatrači koncentrisani na ono što se oko njih zbiva.

„Šareni avioni, šareni avioni", povikaše deca u ulici Strahinjića Bana, "šareni avion" je upravo pravio luping, ili tako nešto u visini iznad Narodnog pozorišta, zbilja više nego čudno da se takve bravure izvode iznad grada. Kelner u kafiću kaže "Rusi nas nisu bombardovali, oni su nam braća", i znatiželjno pogleda u crvenog "ferarija" koji se upravo parkirao.