Borka Pavićević

Prilikom posete Gerharda Šredera, u vreme Državne zajednice Srbija i Crna Gora, mozaik „Sutjeska“ Marjana Pregelja u Palati federacije bio je pokriven nekakvim plavičastim panoima. I da je uvek pokriven, tada je morao biti otkriven - osnov savremene Nemačke je denacifikacija, Sutjeska je bila bitka protiv nacizma.

Dvadesetak godina otkako traje ovaj neverovatni razmeštaj po teritorijama, kućama, nacijama, entitetima, etnicitetima, identitetima, porodicama, i artikulisanje vlastitog položaja unutar tog razmeštanja, ratom, etničkim čišćenjem, pa eksproprijacijom ili privatizacijom nekadašnje opšte imovine od strane militarnih, subordiniranih paramilitarnih jedinica, a potom partija, „interesnih grupa“ i pojedinaca, ovo prebrojavanje civila po državama, regionima, kantonima, kvartovima, familijama, feudima, strani ili međunarodni novinari, magistranti, doktoranti i diplomati, obično pitaju, pri pokušaju analize politika, ili opisa slika, ko su to „oni“, ko su nosioci razornih politika, šta je uzrok uništavanja i samouništavanja.

Građaninu i čoveku Tomici Milosavljeviću želim brz i uspešan oporavak, želim mu dobro zdravlje ubuduće, njemu i njegovoj porodici želim sve najbolje.

Pročitala sam pedesetak dramskih tekstova koji su konkurisali za izvođenje u okviru sada već tradicionalne smotre „Dani Sarajeva“ koja se krajem maja održava u Beogradu, sve sam prizor, manje ili više artikulisan iz „naše zajedničke mračne prošlosti“ (nemački termin pre institucionalnog prihvatanja i formulisanja zabrane relativizacije genocida).

I danas poneko, ko se seća, ili ko je čitao, a možda i putovao, gledao i slušao, za reč koja se da i održi, kaže da je dao i održao besu.

Da li je ironija, ili sarkazam put da se katarziramo od čudovišnih ideja, ili još čudovišnije prakse naših sugrađana okupljenih u strankama.

Svojevremeno, moram da kažem devedesetih, pa još malo naovamo, akademik i pisac Antonije Isaković izjavljivao je kako je on bio veoma mlad kada se „upisao u Partiju“, kako se tačno ne seća toga perioda, ali zna da su glavni u Agitpropu bili Radovan Zogović i Milovan Đilas.

Dogodi se tako smrtnome čoveku, čovjeku, čoveku, da se u tri ili samo malo nešto više dana nađe, poradi posla, prijatelja i sahrane u tri države od kojih je svaka „lider u regionu“, te su onda partije, kaste ili porodice takođe lideri unutar te tri države, a i identiteti i suvereniteti su lideri u regionu. Region je tako vođen da samo vrca od ideja, od kreativnih rešenja, od konstruktivnih planova, od izgradnje infrastrukture i institucija države, od državotvornosti.

Stariji ljudi, ili, pak, oni sa iskustvom, javnim, veoma retkim, jer ovo što danas čujemo i vidimo u javnosti, teško da se može nazvati javnim i odgovornim govorom, znaju da se na groblju, prilikom sahrane, ne treba obraćati direktno pokojniku, jer taj upravni govor izaziva emocije koje je teško kontrolisati.

U nedelju, u podne, ponovo smo „debatovali“ o Deklaraciji o Srebrenici. Ovoga puta na sceni su bili predstavnici podmladaka stranaka, i zaista golema publika, svi predstavnici svih škola mišljenja.

Kako to dokumenta govore, a i poneki novinski tekst iz toga doba, doba nakon juna šezdeset i osme, u koje je kao klin ili kao đule uletela „Kosa“, potpisnici svih jedanaest teza ili zahteva na Beogradskom univerzitetu, dakle radikalnih zahteva, u odnosu na ona četiri zahteva pristanka i na Titov govor o čemu svedoči finalna sednica Saveta Beogradskog univerziteta, nisu bili oduševljeni, da kažem sa stanovišta „nove levice“, „decom cveća“, ili tadašnjom izvedbom „Kose“ Radoa i Ragnija u režiji Mire Trailović i Zorana Ratkovića, to jest fenomenom ovoga pozorišnog čina.

Hajde Jano, hajde dušo, konja da prodamo. Da prodamo, da prodamo, samo da igramo! I da se ne osećamo odgovornim. Da ništa nismo videli, da smo „samo radili svoj posao“.

Bilo je to dve hiljade i pete, na desetogodišnjicu genocida u Srebrenici, kada je grupa nevladinih organizacija predložila „Deklaraciju o Srebrenici“, nakon čega je usledila skupštinska rasprava o jednoj, dve ili tri deklaracije, sa tendencijom da se osude svi zločini.

Gde je danas Dejan Anastasijević, vrsni novinar, koga su „nepoznate osobe“ htele da dignu u vazduh zajedno sa čitavom porodicom.