Borka Pavićević

Da li su podstrekivači na ubistvo Slavka Ćuruvije odgovarali pred Zakonom za ubistvo Slavka Ćuruvije? Nisu. Da li su oni koji su putem „sredstava javnog informisanja“ pomagali ubicama Ivana Stambolića odgovarali? Nisu.

Da Vlada i partije nisu sprečavale rad komisije Verice Barać, kao i drugih antikorupcijskih institucija, koliko bi onda koštao kvadratni metar „stambene površine“ i koliko bi bilo „radnih mesta“.

Gotovo sam sigurna da u uspehu naših vaterpolista i posebno u uspehu mlade Nađe Higl, kakva kombinacija snage i ljupkosti, ima nešto i od biografije njihovih roditelja, koji su nekoć bivali i na moru. Međutim, po toj logici Grci bi, recimo, trebalo da plivaju nadnaravno, dok je vaterpolo jedan od prvih sportova u Mađarskoj, odakle su nas u vremenu našeg prosperiteta rastuživali oni prizori, iz filmova, gde građani čekaju na talas, na Balatonu, da ih poškropi i osveži.

Oni koji ne mogu da zaštite sadašnjost ne mogu da zaštite ni prošlost. Pre osam stotina i pedeset godina zidan je Hilandar, 1198, kao središte srednjovekovne književnosti i kulture.

Čujem lepo, lepo čujem kako građani u anketi „veruju“ kako se Luj Armstrong, lično sa sve trubom, iskrcao na Mesec pre četrdeset godina. Veruju jedni, a drugi, bogami, ne veruju. Ipak, Rusi bi prvi rekli da tako nije bilo, ali Rusi nisu ništa rekli, osporili, pa onda mora biti da je i tako bilo.

Baš kao što sam svojevremeno mislila kako bi zajedno sa Tribunalom u Hagu, a i bez njega, sve naše etničke čistače u vidu novih vlasti „u regionu“ trebalo poslati na novonastale granice, zajedno sa bližnjima, pa da ih prelaze „regularnom“ putem, ako mogu, umesto svih onih nesretnih žena sa decom kojima se govori „ne“ i „ne“, po cenu njihovih života, tako danas mislim i da bi bila sasvim dobra očigledna nastava, ukoliko bi, i oni, stali ispred konzulata i ambasada, pa čekali, i tako očajno umorno dremali na stolicicama i po trotoarima, baš kao njihovo „biračko telo“.

Sedim na ulazu Doma kulture u Preševu, na sceni je proba predstave CZKD-a „Will You Ever Be Happy Again“ i čuje se pesma Cece Račnatović čiji će ironijski kontekst grupa mladih devojaka koja upravo utrčava da čuje i vidi, razumeti tek uveče na predstavi, čitam predgovor Latinke Perović u knjizi sabranih tekstova Ivana Đurića, te Hobsbaumov iskaz u Danasu o uticaju Vilsonovog načela o pravu na samoopredeljenje na balkanski krvavi kotao.

Videla sam jednu čitateljku „Kurira“ koja je na kiosku, kupivši ga i pogledavši naslovnu stranu sa fotografijom Olje Bečković i objavom „dilovanja“ droge njenog maloletnog sina ispustila dotične novine. Videla sam i čula još neke čitaoce koji su držeći „Kurir“ u ruci zapanjeno pitali „šta je ovo“. Onda su „objašnjenja“ tekla iz dana u dan.

Bez želje sam za stvaranjem analogija, koje su, uostalom, i netačne, ali nisu neinspirativne. Koliko se, svih ovih godina, navodilo kako je Nemačka tek pobunom šezdeset i osme ušla u period suočavanja za prošlošću. Interesantno, ali uvek kada je reč o nemačkom primeru, u najzvaničnijem smislu prijemčiv je argument o periodu koji je potreban da bi se „obavio rad na shvatanju stvari“. Isto, kao i sa istorijskom distancom, koja je postala nekom vrstom isprike kada je reč „o našoj mračnoj prošlosti“ i kada se ima interesa da se kumulirana pitanja odlože.

Kako kaže narod, što ne platiš na mostu, platićeš na ćupriji. I obrnuto. Ali da bi se ta naplata sprovela u delo, potreban je i most i ćuprija.

Neposredno posle ulaska Ratka Mladića u Srebrenicu, i svega toga što još uvek nema oficijelnog, ili kolektivnog imena, a u Nemačkoj, izvinite na poređenju, to se zvalo „naša zajednička mračna prošlost“, i trebalo je dugo da se imenuje kao genocid, radili smo u Centru za kulturnu dekontaminaciju jedan „događaj“, kako to danas kažu, kulturni događaj koji se zvao „Magična krpa“.

Išla sam u noći između petka i subote u Zagreb. Svega tri sata vožnje od Beograda do Zagreba. Kako je samo sređen autoput. Ista stvar u nedelju, od Zagreba do Tuzle, sve do skretanja za Brčko. Granica je u međuvremenu; jeste, granica i zastave.

Sve do devedesete, dok nije bilo očigledno, onima kojima do tada nije bilo, razvaljivanje zemlje i nogama i rukama, svim raspoloživim sredstvima, kao praktična izvedba parole „Mi ćemo učiniti sve“, jezero koje se tada zvalo Partizanske vode na Zlatiboru služilo je, naročito deci, za kupanje. Ja se toga veoma dobro sećam, kao i nekih drugih stvari, bez obzira na to što će poneki danas upitati „Koja zemlja, kakva zemlja, koja luka, koji Bar“.

Malo su pomogle sve analize miloševićevske, „Politikine“, čudovišne rubrike „Odjeci i reagovanja“, taj model nekadašnjeg „događanja naroda“ izgleda da je zauvek patentiran i da je sasvim uspešno tranzicionirao u „događanje biračkog tela“, isto onako kao što su „patriotizam“ i „očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta“ tranzicionirali u građevinsko zemljište. Baš tako kao što Joca Amsterdam sedi i studira u Miloševićevoj kući, u Tolstojevoj trideset i tri. Pa to je prosto fantastično.

Jednoga dana prošle godine u ovo vreme, u jutarnjim časovima, iz jedne prostorije začula sam prepoznatljive zvuke iz druge prostorije, bio je to B92, a na programu film o pogibiji i ubistvu vojnika ispred vojne kasarne na Dedinju, odmah pored bolnice „Dragiša Mišović“, a iza benzinske pumpe, preko puta koje danas živi Ivica Dačić, a sa čije sam druge strane, odmah na početku tadašnjeg Bulevara mir