Boško Đokić

Dakle, završila se ABA liga, Crvena zvezda i Cedevita mogu da budu (i svakako jesu) zadovoljni, jer će i naredne sezone igrati u Evroligi, Partizan i, posebno, Budućnost mnogo manje, jer su im ostale mrvice sa bogate trpeze, kao gradskim dživdžanima, da ne kažem vrapcima-pendžerašima.

Kolumnicu počinjem dosta neobično, odjecima na fudbalski i košarkaški ''derbi'' Crvena zvezda-Partizan, gde se pokazalo kako je kod nas sve prilično iščašeno. Naime, međusobno (sporadično) rukovanje i čestitanje igrača, trenera, funkcionera dva kluba posle meča - nazivamo ''fer-plejom'', ''lepim gestom'', dižemo do neslućenih visina - pošto se to jako retko dešava na srpskom arealu. U većini zemalja sveta to spočitavaju obaveznim, vaspitno-civilizacijskim činom, kao kad se blago nakloniš komšiji i kažeš - ''dobar dan''.

Teško je pisati ''pametne'' kolumne na ''glupa događanja'', gde pre svega mislim na devijantna dešavanja sa basket četvoromeča Crvene zvezde i Partizana, na i oko terena. Međutim, kako pravila ''umivenog'' kućnog vaspitanja nalažu (a sa kojima pojedini ''važni'' ljudi iz crno i crveno-belog tabora nisu upoznati u detinjstvu, od prve do sedme godine života) - prvo da čestitam igračima i ''klupi'' Zvezde na više nego zasluženoj pobedi (3:1 u seriji) i plasmanu u finale ABA lige i, što je bio primarni cilj, obezbeđenom učešću u Evroligi i u sezoni 2015/16. godine.

Svi će se, s pravom, zapitati: otkud ja ponovo ''na mestu zločina'', u listu Danas, gde sam prvu kolumnu sročio oktobra meseca 2009. godine? Nemam racionalno objašnjenje (recimo - ''prva ljubav zaborava nema''), osim želje nekoliko ljudi da nastavim sa basket-pisanijem.

Realno, došao je i taj tužni trenutak, da ispunim obećanje dato Njofri, pre svih, da je ova (stota) kolumna i poslednja u ovom turnusu. Moj pošteni komšija, koji - pod parolom „nemoj ništa silom, uzmi veći čekić“ - oplakuje poraz košarkaša Partizana u Kragujevcu i razmišlja „zašto je hladan jogurt topli obrok, a vruća rakija nije“, lepo kaže: ako iz sto puta nisi rekao šta misliš o srpskom basketu - nećeš ni iz hiljadu...

Kao i svi dokoni košarkaški treneri, nešto sam ovih prazničnih dana čeprkao po arhivi i - došao do podatka da je kolumna koju pišem 99. po redu! Ko bi rekao, a počelo je tako bezazleno oktobra 2009, sa idejom da se kaže koja i analizira, populariše srpski basket.

Veći deo protekle nedelje, do kasnih večernjih sati četvrtka, protekao je u svadbarskoj euforiji i nadi da će crno-beli ponovo u Top 16 (i ja sam bio među verujućima), a ostatak u parastos atmosferi, kritikama i hirurškom analiziranju „krivaca“, pre svega pominjući imena Vlade Jovanovića (i dalje odličnog mladog trenera) i Ejsi Loa (i nadalje kvalitetnog momka i organizatora igre).

Razumljivo da je basket tema broj jedan u Srbiji meč poslednjeg kola prvog kruga Evrolige između Partizana i italijanskog Armanija, iz prostog razloga što direktno odlučuje ko prolazi u Top 16, odnosno - hoće li crno-beli i šestu godinu zaredom sedeti u kontinentalnom klupskom krem društvu?

Rekoh ja da ekipu Šarlroa treba maksimalno ozbiljno shvatiti, što tim Vlade Jovanovića i jeste uradio, ali je ipak poražen u Belgiji (84:79). Utisak o igri crno-belih u drugom poluvremenu, najplastičnije je dočarao popularni Njofra (čija je trenutna, nova-stara, poštapalica - „bolje vrabac u levoj ruci, nego proširena vena na desnoj nozi“): komšo, meč je mogao da traje i duže, kao seoska parnica oko pola metra međe, bilo bi dva ili deset razlike za domaće, svejedno...

Teško je kad se ljudi, koje smatramo ozbiljnim, bave perifernim stvarima, a tužno kad otkrijemo njihovu pravu prirodu i karakter.

Prošla kolumna, po običaju, donela mi je sitne ljutnje i probleme. Prvi se javio moj prijatelj Njofra, da naglasi da sada ima novu životnu devizu - „burek da, ajvar ne“, da nije zadovoljan svojom ulogom u mojim pisanijima i da će zato dati plaćeni oglas u medijima - „menjam komšiju za polovni rešo“. Dobro, proći će ga brzo, ako već nije...

Neviđeno burna košarkaška nedelja, puna lupinga i preokreta, kako na, tako i izvan terena, ne znam o čemu pre da pišem... Hajde, prvo je počela nekakva zbrka oko selektora Ivkovića, rekao bih ničim izazvana (ili, možda i jeste?).

Čak i košarkaški polupismenim mediokritetima (u daljem tekstu KPM) jasno je da srpski basket, na svim nivoima, spada trenutno u evropsku drugu ligu, a da i tu zauzima zlatnu „sredinu tabele“. Razloga je sijaset, tema je za širu raspravu (ili svađu i vređanje, po običaju?), a osnovni je - vladavina upravo KPM-ova.

Na srpskoj basket sceni ništa novo - beogradski Partizan, kako-tako, drži nivo, opstaje u prvoj grupi evropskih timova, bori se svojski, dobija i deli „udarce“, puni dvorane, izađe po koji igrač... Sve ostalo (uključujući i reprezentaciju?) - da se ne lažemo i džaba zaluđujemo - drugoligaškog je ranga, „buranija komšo, zalud sve krečili“ - što reče Njofra...

Ne, nisam zaboravio obećanje iz prethodnih kolumni, samo sam čekao početak Juniorske i Kadetske lige Srbije, pa da objasnim razliku između Kluba i Tima. Naime, u „ozbiljne“ klubove svakako spadaju oni koji, osim seniorske, imaju barem još jednu kvalitetnu selekciju u najjačim takmičenjima mlađih, barem Valter, Njofra i ja tako mislimo...