Boško Đokić

Što se košarke tiče, počela je i Evroliga (prvo kolo razvuklo se kao zatvorska pakla cigara, od ponedeljka do petka), svakako najjače izdanje od nastanka ovog takmičenja, pre svega zbog gomile NBA igrača, koji bruse formu i novčanik do početka matičnog takmičenja. Ima različitih mišljenja o (ne)regularnosti lige, uglavnom burdeljskog tipa („i ja bih, ali da mi ne uđe“), a najdirektnije je to rešio Željko Obradović, odbivši da legendarnog Kevina Garneta primi u PAO na određeno vreme.

Basket karavani diljem Evrope se zahuktavaju, a regionalna ABA liga ostavila je iza sebe tri kola. Iskustvo me je naučilo da u prvih mesec dana, dok se ne stabilizuju rosteri, igra i skautinzi, može biti iznenađenja, ali su osnovni kvaliteti svakog tima vidljivi znalcima.

Košarkaški, prošla nedelja, barem dok nije počela (B)ABA liga (ovo B može da znači i balkanska, ali kada nema Makabija ili Nimburka), protekla je dosta veselo. Prvo me je branilac Valter (koji je, neka ovo ostane naša mala tajna, došao na suludu ideju da pravi herbarijum, kao nekada), maksimalno ozbiljno, pitao hoću li da se kandidujem za trenera neke od ženskih nacionalnih basket selekcija, budući da sam bez posla.

Počela su i klupska košarkaška događanja, a bura oko osmog mesta reprezentacije Srbije na evropskom prvenstvu u Litvaniji se (ne)stišava. Protagonisti su taj film (više porodičnu dramu nego akciju) ostavili iza sebe, kao neuspelu („šta da se radi, omaklo se“) epizodu, gotovo svi su diljem starog kontinenta na novim radnim podvizima, a domaća javnost nastavlja sa kuloarsko-internet komentarima i (uglavnom) mlaćenjem prazne slame, što ima svojih čari.

Mediji su čudo: da nisam pažljivo pratio Evropsko prvenstvo u Litvaniji, mogao sam doći do zaključka, čitajući izjave i (o)pravdanja reprezentativaca, stručnog štaba i šire - da su „orlovi“ vertikalom doleteli do medalje (a ne krivuljom do osmog mesta), nesvakidašnjom borbenošću, modernom igrom, vrhunskim motivom za državni dres...

Njofra, stari baksuz, prvi se dosetio. Kaže, znaš li bratiću onu lektiru iz osnovne škole, Orlovi rano lete, valjda od Branka Ćopića. Ako se dobro sećam, radi se o pustolovinama grupe dečaka, koje predvodi Jovanče. Ono, globalna ideja: rat prekida bezbrižno detinjstvo, ali ne može i prijateljstvo...

Kolumnu pišem neposredno po završetku košarkaške utakmice u Litvaniji, gde se sastav Srbije, pobedom nad Turskom rezultatom 68:67, plasirao među osam najboljih reprezentacija na 37. prvenstvu Evrope. Posle tri vezana, uglavnom zasluženaáporaza od Francuske, Litvanije i Španije, posle primerne neborbenosti i nediscipline na svim nivoima, produžili smo život klinički mrtvom srpskom basketu.

Što se basketa tiče, valjda je jasno kao dan, sva pažnja usmerena je ka Litvaniji i 37. prvenstvu Evrope, koje tek sad ulazi u zanimljiviju fazu (finiš borbe za prva tri mesta u svakoj grupi), a tokom nedelje će ući u fazu kvaliteta (kada ostane 12 timova, koji se bore za osam mesta u četvrtfinalu).

Što je bilo daleko - sad je blizu: seniorska košarkaška reprezentacija Srbije otputovala je u Litvaniju na prvenstvo Evrope. O kvalitetu (masa NBA igrača, posle 1995. godine sigurno najjači basket skup) i značaju takmičenja (finalisti direktno idu u London, a plasman do šestog mesta obezbeđuje kvalifikacije za Olimpijske igre) gotovo sve je rečeno.

Košarkaška reprezentacija Srbije na turniru u Londonu ne briljira, prolazi kroz očekivane krizne trenutke (porazi od Hrvatske i Australije, mučenje sa domaćim sastavom, a tekst pišem pre meča sa Francuskom, koja ima četiri pobede):

Nakupilo se materijala kao da je finale Superlige, ne znam šta ću pre napisati od basket zbivanja. Ipak, posebno u avgustu, seniorska reprezentacija ima prednost. Na turnirima u Sloveniji i Turskoj, izabranici Dušana Ivkovića ostavili su više nego korektan utisak na tri nedelje pre početka evropskog prvenstva u Litvaniji.

U subotu je u Ljubljani počeo „Adeko Ex Yu kup“ (jesam li pravilno napisao, da ne crtam geografske karte?) šest košarkaških reprezentacija koje će biti među učesnicima Evropskog prvenstva u Litvaniji. I onima sa koeficijentom inteligencije ispod 100 (a takvih je u basketu sve više) jasno je odakle je izvirala košarkaška snaga Jugoslavije: sigurno se ovog momenta mogu sastaviti barem tri reprezentacije koje bi igrale četvrtfinale...

Posle četiri nedelje rada, košarkaška reprezentacija Srbije približila se (žarko željenim) kontrolnim utakmicama i svoj trenutni kvalitet proveriće od 06. do 09. avgusta u Ljubljani, na Turniru šest republika, a koji bih, u slobodnijoj, pesničkoj formi, nazvao „nekad složna braća“, ili „dobro, nema veze“... Potom slede kontrolni mečevi u Istanbulu i Londonu, u veoma napornom ritmu - za 15 dana čak 11 utakmica. Sa spiska je otpao Marko Čakarević, zbog povrede, a slični problemi muče Bjelicu i Veličkovića...

Što se košarke tiče, ovaj raport moram početi konstatacijom da je nekakav prividni julski mir zavladao ovim sportom, ali to je, najverovatnije, samo zatišje pred buru. Ili možda nije, jer šta ako od vetrova i ostalih vremenskih nepogoda ne bude ništa? Reprezentacija se, posle napornih i kako svi akteri u medijima tvrde "nikad boljih priprema“, vratila iz nemačkog Rotenburga i nastavlja rad u Vršcu...

Što se košarke tiče, u samo nedelju dana, svi uposlenici i ljubitelji prošli su kroz dva ekstremna emotivna stanja: od euforije do tuge, besa i „potopa“! Radost što je Dejan Mijatović sa svojim izabranicima (U 19) osvojio drugo mesto na svetu trajala je, bukvalno, tri dana, ali se bojim da će „dobronamerni“ mnogo duže hirurški analizirati neuspeh Aleksandra Džikića i njegovih pulena (U 20).