Boško Đokić

Prošlonedeljna košarkaška događanja počinjem osvrtom na sjajnu četvrtfinalnu seriju u Evroligi, ne samo zbog izvanrednog basketa. Naime, odluka da se treća faza ovog takmičenja igra na tri pobede pun je pogodak i kvalitet košarke je na najvišem mogućem nivou, kao i neizvesnost, jer na sve četiri table, šahovski rečeno, rezultat je 1:1.

Regionalna košarkaška liga došla je, svojim 26. kolom, do kraja i tako zaokružila deset godina postojanja. Simpatičan jubilej, čestitam svima. Ostalo je još samo da se u Ljubljani krajem aprila odigraju polufinalni (Partizan - Budućnost i Olimpija - Krka) i finalni susret. Što se tiče naših timova, Partizan nastavlja po starom, dobrom običaju da teroriše ostale timove, malo se pominjao Hemofarm, koji neće igrati završnicu, ali hoće - ponovo jedini od srpskih basketaša - Evrokup, čime je opravdao turbulentnu, pomalo atipičnu sezonu. Kragujevački Radnički je igrao najbolje, barem prema mom skromnom mišljenju, a o pretposlednjem mestu Crvene zvezde pisani su feljtoni i jedna magistarska disertacija. Rečju, mršava sezona, što se videlo posle prvih par kola, baš prema jednom od bitnijih Marfijevih zakona - „stvari imaju tendenciju da idu od lošeg ka gorem“...

Moj komšija Njofra, koji poslednjih nedelja, a zahvaljujući pre svega ovoj kolumni, postaje sve popularniji u Kraju, kad god mu neko natrlja nos, ili kad mu nešto nije po volji, odnosno kad mu zafali piva (čitaj „novca“), samo promrmlja kroz retke zube: „Kako ću se jednog dana nekome naj... (znate dalje) mile majke!“ E, po tom principu košarkaši Crvene Zvezde, koji su uglavnom gubili ove sezone, dočekali su moćnu Olimpiju i počistili je kao metlom sa terena (92:70). Sjajna, precizna i otresita igra svih četrdeset minuta, ostavila je i trenera Uvalina „zatečenog“ (?!), a zaslužena radost dostigla je vrhunac te nedelje saznanjem da je Hemofarm iz nehata demolirao u gostima ekipu Zadra (71:88).

Idemo redom u ovom nedeljnom pregledu košarkaških zbivanja, dakle od Evrolige. Partizan se pobedom nad Efesom u gostima časno oprostio od ovog takmičenja, mislim da mu je tu negde (od devetog do šesnaestog) i mesto u odnosu na sve turbulencije od prošlog septembra, naravno i na kvalitet tima, vremešnost jednih, a neiskustvo drugih igrača. Kouč Vlada Jovanović vešto je, ako uzmemo da mu je prva sezona, plivao u mutnim vodama sva tri dosadašnja takmičenja gde je Partizan nastupao ili još uvek igra (NLB liga).

Smiruje se postepeno /ne/potrebna halabuka oko terena i opet smo svi okrenuti „čistoj“ košarci. Do kada, ne zna se. Jer, isuviše su zvučna i realno u Srbiji moćna prezimena Ivković i Đilas da bi bilo mnogo onih koji su „protiv“. Ovako, većina bitnih redno se izjasnila za iskusnog trenera i gradonačelnika Beograda (pogotovo dok su u tandemu i na funkcijama), ali ne sumnjam da će vrlo brzo početi (zar već nije?) šuškanje po kuloarima, maskirano pljuvuckanje po sajtovima, vađenje detalja iz biografije koji su „onako“ i slične, tehnološki osavremenjene metode blaćenja ljudi, posebno uspešnih...

Normalno da su se sva košarkaška zbivanja sa terena prebacila u javnost, posle pisma-ostavke Dušana Ivkovića na mesto selektora seniorske reprezentacije, mada je maligno bolesno da se inače sve bitno u basketu, barem u 51 odsto slučajeva, odvija izvan samih utakmica, dakle po kuloarima i „kuhinjama“. Ali, to je tema za neko drugo pisanije... Elem, pokušaću u što kraćim crtama da iznesem kako ja vidim sadašnje i blisko buduće događaje u srpskoj košarci, koja je atestirani težak invalid, odavno prispeo za penziju, možda čak i eutanaziju...

Od košarkaških zbivanja tokom prošle nedelje na programu, u gotovo čitavoj Evropi, bili su nacionalni kupovi. U Srbiji Kup Radivoja Koraća, prema očekivanju, osvojio je ponovo beogradski Partizan, savladavši u finalu FMP rezultatom 77:73. Crno-beli nisu bili tako ubedljivi ni u polufinalu protiv nadahnutog Radničkog iz Kragujevca, ali im se titula ne može osporiti, pre svega zbog armirano-betonskog sistema sa više prstenova, koji su oko sebe izgradili poslednjih desetak godina, mada sam siguran da je radna akcija početka zidanja tog moćnog basket bunkera počela sredinom 1972. godine.

Prošlonedeljna košarkaška zbivanja moram početi razmišljanjem o žrebu za Evropsko prvenstvo u Litvaniji, koje se održava od 31. avgusta do 18. septembra. Ne mislim poglavito na suparnike u B grupi (Francuska, Nemačka, Izrael, Italija i Letonija), jer sam siguran da za reprezentaciju Srbije takmičenje „počinje“ tek četvrtfinalnom utakmicom, koja je uvek presek, jer pobeda donosi izgledno mesto koje nas direktno šalje na Olimpijske igre u Londonu naredne godine, a verovatno i neku od medalja, dok poraz...

Konačno, dočekao sam obećavani mega povod da kolumnu počnem sa košarkašima Crvene zvezde, koji su duplom pobedom u Zadru (83:60), prvi put od septembra prošle godine napustili poslednju poziciju i vruć krompir automatskog neigranja u NLB ligi naredne sezone - prebacili u dvorište Zadrana. Igrali su odvažno, snajperski precizno, sve linije funkcionisale su dobro, rečju - bili su tim.

Pauzu do nastavka Evrolige i Evrokupa i, nadam se, dobrih predstava košarkaša srpskog šampiona i Hemofarma, obeležila su dešavanja na basket regionalnom i mikro domaćem planu. Crno-beli, serijom pobeda, posebno nad Širokim sa neobičnih 50 poena razlike (što, uz vidljive naznake eventualne, nove Grčko - Tursko - Izraelsko - Srpsko - Bugarsko i tako dalje lige, treba najviše da zabrine ljude iz profitabilnog Sidra), treniraju strogoću u NLB karavanu, pre svega čeličnom odbranom, za čiji je proboj potrebno mnooogo više od preciznog šuta.

Kao što sam najavljivao - košarkaši Partizana lagano se stabilizuju i u regionalnoj ligi siguran sam da ih ništa neće sprečiti da, recimo, budu u četiri najbolja tima. Sa povremenim oscilacijama, sve češće nameću svoju prepoznatljivu igru - jako u odbrani, gde se protivniku, koristeći maksimalno sve udove, ne dopuštaju lepršave akcije, lagane asistencije i poeni. Kontranapad im je još uvek najjače oružje, zatim sledi igra „na leđa“, odnosno na centre i - napadački skok, koji su usavršavali ovih deset godina do detalja. Ako bih morao u dve reči sve navedeno da definišem, onda bih rekao - disciplina i borbenost.

Obratiću pažnju da, kao što je i red, prvu košarkašku kolumnu u novoj godini popunim nečim lepim. Naravno, ako bude materijala, da ne izmišljam, pošto ni do sada to nisam radio. Prvo, ostao sam dužan par opaski od prošli put, kao ono za Kup na teritoriji Srbije.

Toliko se „materijala“, nažalost ne uvek pozitivnog, skupilo za nedelju dana, da bi ova kolumna mogla da izlazi i dnevno. Ali, nešto od košarkaških pikanterija ostavljam i za iduću nedelju i godinu, kao recimo (što je strogo srpski proizvod, kao ajvar, šljivovica ili frula) kako je izvodljivo da se u kup takmičenju na teritoriji Srbije pojavi, i to u polufinalu, tim koji nije ni prijavljen za to nadmetanje, a samim tim ga ni nema u prvih par kola, nego volšebno iskrsne (čijom voljom i odlukom?) kad se uvidi da u Ligi Srbije neće na polusezoni izboriti neko od prva tri mesta koja automatski vode u završnicu Kupa...

Ne osećam se uvek ponosno kad se ostvari ponešto napisano u ovoj kolumni, kao što je, na primer, da će biti gužve na birou rada, pa je prošle nedelje, kvalitetan kouč i karakteran čovek Aca Petrović, isključivo hirom gazde, dobio otkaz u Žalgirisu pri sjajnom rezultatu na svim poljima, pri odnosu pobeda i poraza od 5-3 u Evroligi i prolazu u 16 najboljih dva kola pre kraja!

Malo duže pamtim od košarkaških navijača crno-belih (čija jedna od osnovnih osobina i jeste krajnji raspon emocija u ove dve boje), tako da ne moram da vas podsećam koji su težak, verbalno-gestovni put prešli Duško Vujošević i navijačke vođe, dok nisu od omraze došli do potpunog sklada i idolatrije, praktično obožavanja.