Boško Đokić

Konačno je počela i toliko očekivana, nadaleko čuvena Superliga Srbije, kojoj je, međutim, prethodilo nekoliko događaja, koje bih želeo da analiziram. Prvo, nezapaženo je u medijima prošlo učešće naše selekcije U-17 (momci rođeni 1993. godine i mlađi) na turniru u Groningenu, od 3. do 5. aprila.

Uz čestitke igračima Partizana i Dušku Vujoševiću, pre svega, na kolosalnom uspehu i ulasku u četiri najbolja tima u Evropi (beše četvrti put u istoriji kluba?), razmišljam šta ja to novo, nenapisano i neopevano od petka do nedelje, što bih ja mogao da kažem, a što nisam zabeležio na ovom mestu u prethodnim kolumnama, da pri tom izbegnem opasnu zamku kič repeticije, izlizanih fraza i olinjalog udvorištva svakojakog, danas odomaćenog kao vekna hleba Sava...

Protekla i tek započeta sedmica košarkaški su „podvučene žutim“, odnosno četvrtfinalnom serijom Evrolige, za nas posebno emotivnim višebojem Partizan -Makabi, poznatom pod radnim naslovom „utrenirani David protiv proćelavog Golijata“, ili „šta mogu hirovite Pirane stamenom Parnom valjku, osim da ogule farbu i istupe zube“. Što se mene lično tiče, ne preferiram žuto, osim na novčanici od 200 evra, a može i maslačak u reveru, kao znak raspoznavanja na prvom randevuu...

Kako se progresivno diže tenzija oko NLB lige, famoznih koeficijenata, srpske osvedočene „sloge“ i doslednosti, tako me hvata strah pred početak domaće Super lige (najverovatnije 10. aprila). Prvo, zato što će kupleraj biti neviđen, a i do sada je bilo bogami trista čuda (čitaj: napad na sudije iz svih hladnih i vrućih oružja, medijska prepucavanja bez moralne kočnice, upotreba svih sredstava samo da se dođe do prva četiri mesta, a između će se igruckati nešto što katkad podseća na košarku).

Za nama je još jedna burna košarkaška sedmica, obojena golemom radošću, prošarana i sa pomalo tuge i strepnje. Naravno, nepotrebno preterivanje i megalomanija kad su u pitanju obe emocije na ovim prostorima uvek je prisutno.

Iskorak ka zlatnom predvorju evropske košarke naših predstavnika, sa tri (neočekivana?) beogradska poraza, odložen je za ovu nedelju, a za pojedine, bojim se, barem do iduće sezone.

Utakmica Partizan-Marusi vraća veru u basket očišćen od grubosti, seckanja igre i drugih nepotrebnih aditiva. Poenterski raspoloženi timovi (79:76), nadpolovičan procenat šuta iz igre i jednih i drugih, čak 16 trojki ukupno. Crno-beli na sjajnih 86 odsto sa linije slobodnih bacanja, brazilska karnevalska atmosfera (bez oskudno obučenih, dugonogih devojaka, na žalost), rekao bih korektno suđenje, radost na licima ljudi i izliv pozitivne energije kakav Beograd retko doživljava van Pionira i košarkaške porodice Partizan.

Jedini prošlonedeljni događaj bio je basket vašar u Nišu, pošto je ovaj februarski vikend ostavljen za završnice većine nacionalnih kupova. Da, pišem panađur a ne sajam, jer ovo drugo podrazumeva nešto uglađeno, korektno na svim nivoima, napredno u košarkaškom smislu.

Košarkaška Evroliga, tačnije grupa E, više liči na krvavi horor nego na rutinsku četvororočlanu skupinu gde su za osam najboljih unapred bili određeni Barsa i PAO.

Osećam nelagodnost svaki put kad treba nešto napisati o košarkaškim dešavanjima koja prelaze okvire terena i vremena od 40 minuta čiste igre, bez produžetaka naravno. Zato primarna opcija mora da bude još jedna u nizu sočnih pobeda Partizana, ovoga puta nad moćnom Barselonom finalnim skorom 67:66, od koje iskrenim basket zanesenjacima curi šećerna vodica na usta, a ne maglovita radost i pregledanje poslednjih pet sekundi meča u nedogled, uz gomilu paušalnih i uglavnom nepotrebnih komentara.

Lepo je, i toplo u duši, biti navijač košarkaša Partizana poslednjih nekoliko godina, da ne govorim od atinske ledene srede i kapitalne pobede nad evropskim prvakom, Panatinaikosom. Ja, priznajem pokajnički, nisam navijač crno-belih, niti kog drugog basket tima, ali jesam jedan od poštenijih i iskrenijih poštovalaca rezultata našeg šampiona, jer znam kako je teško biti najbolji u svojom zgradi od dva ulaza, a nekmoli da od tebe strepi i grozničavo se trese veći deo kontinenta! Pobeda je plod, pre svega, jedne retko viđene igre u odbrani, taktički potpune a fizički gotovo nemoguće, gde je PAO na svom parketu postigao jedva 59 poena, a lako je izračunati da je u prvih deset mečeva Evrolige u proseku davao više od 79 koševa. Idejni i praktični tvorac ovog čeličnog projekta, Duško Vujošević, ostao je stabilno na zemlji, spuštajući loptu, ne dajući euforiji da pređe tananu granicu kad je teško kontrolisati dizgine, izjavom da je njegov tim i dalje autsajder.

Zanimljiv košarkaški fenomen svakako je i mnogo utakmica odlučenih sa poenom, dva u poslednjim sekundama meča. Takve završnice publika voli, to čini košarku planetarno popularnom, iako igrači, a posebno treneri, ne uživaju preterano u tim triler- trenucima. Naročito kada se nađu na gubitničkoj strani. Tako su beogradski crveno-beli u samo četiri dana, sa zbirnih dva poena razlike, izgubili od Zagreba u gostima (81:80) i Olimpije u Beogradu (71:72) i oprostili se od plasmana među četiri prvoplasirane ekipe u NLB ligi, a može se desiti i od učešća u Evrokupu za sezonu 2010/11.

Nešto razmišljam, kao dokona baba, kako su se i u košarku uvukle floskule, šabloni kojima se slepo robuje, bez provere racionalnog i finansijskog dela, čemu smo mi u Srbiji inače od pamtiveka skloni.

Teško je nešto epohalno novo dopisati o prelepoj pobedi košarkaša Partizana nad Lijetuvos Ritasom četiri dana posle.

Obično je ovo praznično vreme pogodno za svođenje računa na svim nivoima, uz pun stomak, razume se. Kao, biće nam svima lakše ukoliko ostavimo iza sebe 365 dana (i šest časova?) uz devizu „čist račun - duga ljubav“. Ne mislim da ljubav ima ikakve veze sa matematikom, ali neka bude...